Sunce, prašina i prvi obroci ❤️

Čini mi se da je proleće rešilo da nam dođe i sruši mi imaginarnog sneška kog sam želela sa decom da napravim. Od snega ni "s". Ne mogu vam opisati koliko mi to rastužuje dušu!!

Sećam se, zimski raspust nije mogao da prođe bez snega. Ceo Decembar, pa i Januar, se sankamo, smrzavamo po snežnim stazama utabanim od sanki. 

Sada, proćarlija koja pahulja samo..

Ne znam kako da živim u gradu/zemlji gde nema snega. Ne znam!

Sigurna sam da mislite da preterujem, ali verujte, zaista se ovako osećam. 

Opet sunce, opet musavi prozori (iako skoro oprani), opet prašina viori kroz zrake koji padaju kroz dnevnu sobu.

Eh, moram se pomiriti sa time da stiže proleće i da probam da se, kao i skoro svi ostali, radujem istom.

Ima se čemu i radovati. 

Bekin prvi Uskrs. 

Sve te predivne nijanse zelenila.

Miris zove u našem dvorištu. 

Miris trešnje.

Spokoj koji donosi sunce koje nežno miluje lice dok piješ prvu jutarnju na terasi/u bašti..

Radujem se svem voću i povrću koje stiže na omiljene tezge na pijaci!

Beki je krenula da jede čvrstu hranu, pa ćemo zajedno uživati u mladim krompirićima ❤️

Čini mi se da je ovo sunce, osim prašine, na svetlost izvuklo i vage za merenje =) Gde god da se okrenem, svi vode računa o ishrani, treniraju, imam osećaj da sam samo ja još uvek u zimskom (čitaj:medveđem) snu. Valja se probuditi!! Ako ništa, ove moje žene mi samo daju polet i inspiraciju da i sama "obujem patike za trening i probušim kašiku". Jedini je problem što ja većinu hrane jedem viljuškom =]

Kako ste mi vi?

Šta vas inspiriše, a šta vas nervira ovog ranog proleća?

Godina prođe, Januar nikada.

 

Ispijam hladan nes i gledam u musave prozore. Shvatam da gubi čar kada se previše ohladi, ali, kafa je, pijem i dalje. Sat polako otkucava pet popodne, malenica spava, N spava, dečaci su dobili svoje vreme sa uređajima, kuća je delimično tiha, samo se tu i tamo čuje kikot. 

Ne znam da li je i vama ovo sunce bacilo zrake na neoprane prozore, promašenu od magične krpe - prašinu, prstiće po radnim delovima bele kuhinje. Meni jeste. I mogu vam priznati - guši me pomisao koliko toga treba da uradim. Imam ponekad osećaj kao da mi se roje misli od silnih "to do" listi. Jedna je za dom i sve što treba očistiti, raskloniti, pobacati, rasporediti. Druga je za decu, domaće zadatke, njihove potrebe. Treća čini večiti spisak za prodavnicu i pitanje "Šta ćemo za ručak i večeru?!". Tu je i lista svega što bih volela da uradim za sebe (nekako uvek ostane po strani i retko kada stignem da ispunim išta sa te liste). I naravno dnevna lista - koga pozvati, šta zakazati, itd. Većinu dana provedem kao muva bez glave jureći iz sobe u sobu, u kupatila, do sudopere, dosta često sa beki u rukama. Ovaj sistem mi definitivno ne odgovara, pa ću morati da nađem novi, a kada ga usvojim, javljam se i vama. 

Uskoro prolazi i Januar mesec, koji se svima, pa i meni, odužio. Deca su bila mesec dana kod kuće, trudili smo se da im ispunimo vreme aktivnostima, druženjima kako kod kuće, tako i van. Sve u svemu, preživeli smo, počela je škola a sa školom i novi izazovi. Nešto se ne sećam, ali mi se čini da smo mi tablicu množenja učili tek u trećem razredu, ove nove generacije imaju mnogo veći pritisak da nauče sve sada i odmah. Količina domaćih koje Đorđe donosi kući skoro svaki dan je prosto neverovatna. Ne sećam se da sam ja imala toliko domaćeg kada sam bila u osnovnoj školi. Sve se promenilo, pa i deca. Baš danas pričam sa mojom Anči, deci se sve ranije i ranije oduzima detinjstvo, što sa ranijim polaskom u školu, što sa aktivnostima pre škole koje zahtevaju od dece disciplinu i razumevanje odrasle osobe (razni kursevi jezika, treninzi itd.). Davno smo N i ja doneli odluku da decu bar do petog razreda nećemo opterećivati vanškolskim aktivnostima (osim u smislu razonode kao što je folklor ili plivanje). Trudimo se da ih podstaknemo da razmišljaju svojom glavom, da ne misle isto kao i većina. Reče mi Ana danas - šta si uradio do 12. godine - uradio si. Do tada se razvija mozak i sve što deca usvoje, prati ih kroz život kao fundament. Ta informacija je ostavila traga u mojim mislima i odzvanja mi ceo dan kao eho. 

Imamo još fore da ispravimo krive Drine, ako ih ima.

Dobro je.

Inače, kako vama prolazi ovaj Januar?

Ja sam nešto indiferentna, poprilično umorna, blago isfrustrirana količinom obaveza. Takav je i ovaj tekst. Ne može biti svaki lepršav, ne? =)

Hvatam olovku, pravim novi spisak "Promeniti...".

Pa, da počnemo...

Dragi moji ljudi...

 

Da su mi samo rekli kako će biti.., kako ću se u jednom danu slomiti i podići pet puta, kako ću osetiti neizmernu sreću a i strah i istom mahu, kako ću želeti da zamrznem svaki momenat, svesna kako vreme leti. Sve svesnija - gledajući njih dvojicu, kako su mi brzo porasli!!

I da, prva dva, tri meseca je rolerkoster i emocija i obaveza i ljubavi i stresa, ali posle toga kreće ono najslađe. 

Ove godine nisam uspela da uživam u omiljenom godišnjem dobu, jer smo beki i ja dobar deo Oktobra bile u kući. Još nam je i po koji virus "protrčao" kroz kuću i bilo je skoro nemoguće izaći i uživati blagodetima jeseni. A da budem iskrena, jesen nam je bila toplija nego što bih poželela. Tek ovih dana osećam taj "hrskavi" vazduh, uveče kad izađem na terasu, srce mi zaigra kada vidim svoj dah kako se gubi ka nebu. "Stiže nam zima" - tiho prošašutam.

Danas sam, uprkos blagoj kiši, spakovala sve, ušuškala krofnicu i krenula po Đolenceta. Danas ima pet časova i nije poneo kišobran, a na moje oduševljenje, shvatila sam da je obukao i bratovljevu malu jaknu =)

Uživala sam dok sam prelazila preko mokrog šarenog lišća, hladan vetar mi je zadizao kapuljaču ali mi to nije smetalo.., samo me je dodatno obradovalo. Moram danas napraviti neku jesenju postavku po kući!!!

Pre nego što sam krenula u porodilište, 1. Oktobra, okitila sam dom sa nekoliko bundeva, Đorđe mi je na svoju inicijativu nacrtao najlepšu sliku jeseni, koju sam odmah uramila i uvrstila u dekoraciju. 

Toliko mi je žao kada sam pre neki dan u Starbaksu saznala da sam zakasnila da ove godine popijem predivni PSL (pumpkin spice latte) ali neću mu ostati dužna sledeće godine. Zato ću, umesto njega, ovih dana probati neku kaficu iz novogodišnje ponude, uvek imaju toliko lepu ponudu, da ne znam šta ću pre!!! 

Obzirom da jesen traje još vrlo malo vremena (ja 1. Decembra već počinjem da slavim zimu i da dekorišem u skladu sa tim =)), rešila sam da ipak probam da uživam u ugođajima koje ona donosi. Danas sam smutila sebi topao nes sa cimetom i dodala sam malo "kravicinog" šejka od vanile. Ima nešto čarobno u toploj kafi, dok na tv-u svira lagani dzez, gori nova omiljena sveća ♥

Još ako mi malena dozvoli, pokušaću da pronađem film "Stigla vam je pošta", gde Meg Rajan i Tom Henks nanovo vraćaju romantiku toplinu u moj dom. Ima nešto u tom filmu što me tera da odem u knjižaru, sednem sa šoljom kafe za poneti u odsek Džejn Ostin, raskomotim se i krenem redom. Hoće li to biti gospodin Darsi i draga Elizabet Benet ili pak gospođice Dašvud?

Svakako sam rešila da sutra skuvam neku lepu čorbu, da zamiriše cela kuća.., a prave mi se i bakini kolači.

Šta ćete vi da pravite, sada, dok vas kiša drži ušuškane u kućama?

Stigla jesen, stigla beba.

 

Neko mi je rekao da će se treće dete samo odgajiti, duže će spavati, nećemo ga ostetiti. 

Malo morgen.

Da vam predstavim mladu damu.

Mila Filipović, 

Rođena 02.10.2023. u 8.35h, u Višegradskoj bolnici. 3070gr, 49cm. Mrvica mamina i tatina.

Od momenta kad je ugledala svet, u okicama joj je bila neka bistrina, kao da zna gde je dosla, kod koga i gde će kroz život i kako. Ima taj neki slatki, mudri, po malo namršteni pogled, imaš osećaj kada te pogleda da ćeš sve da priznaš - i što si krao trešnje iz komšijinog dvorišta i kad si pobegao sa časa u petom osnovne i zašto??! =)

Šalu na stranu, donela je takvo osveženje u naš dom!!! Naravno, neispavani smo, još uvek se bunovni sudaramo po kući, prođe po dva dana da se ne setimo da li smo pričali o bilo čemu osim o pelenama, domaćem, spisku za prodavnicu... Kada dođe veče - kupanje starije dece, pa malenica, pa večernje rutine.., mi matori i ne dođemo na red da se vidimo, prozborimo koju. Neretko ja, iz sobe, kada malenica polako tone u san šaljem ljubavne poruke: "Donesi mi vodu", "Poljubi mi dečake još jednom od mene", "Nedostaješ mi", "Donesi mi plazmu", "Utišaj Fortnite!!!!!". =)

Život nam je dobio novi ritam, što se i očekivalo. Moram priznati da još uvek učim žongliranje između baby-ja, domaćih zadataka iz škole i vrtića, ručka, planine veša i generalno sređivanja kuće na svakodnevnom nivou (ko me imalo zna, zna da sam psiho i da ako nije kuća cakum-pakum, pretvorim se u džangrizavu karakondžulu, blago rečeno). Ali, kada se sve lepo poklopi - imam ručak, veš se pere, drugi se suši, kafa nije hladna, deca zdrava, u školi/vrtiću - tada sam vila dobrog srca. Sve može! Sve hoću! 

Drago mi je da se u ovo vreme, u odnosu na pre osam godina kada sam rodila Đorđa, više priča o postpartumu, depresiji, tenziji i stresu. Mame više ne ćute, pa ne ćute ni stručnjaci. Osećaš se manje sam, izolovan. Moram priznati da sam se iznenadila do suza - kakvu podršku imam oko sebe. Iz Đorđeve škole - mame koje mi rado dovode njega do kraja ulice da ja ne moram sa njom malom da idem do škole peške (nije daleko ali nije još vreme za to). Iz vrtića - kolektiv im je divan, imaju razumevanja da je Strahinja bio skoro godinu dana kod kuće (nije išao u vrtić) i da mu ovo novo privikavanje teže pada nego kada je bio mali i kada je prvi put krenuo u kolektiv. Pomažu u svemu što mogu, daju mu pažnju, toplu reč, zagrljaj, a meni to kao njegovoj mami jako znači. Tu je i moja mama, koja dotrči do nas kad god vidi da su mi podočnjaci tamniji nego inače a osmeh retkost na licu. Tu su naše sestre, braća, snajke. Tu su moje prijateljice bez kojih ne bih znala gde sam. Anči, Anđo, Mimi, Kićo... žene moje... HVALA VAM! Tu je moja kuma Dusi koja toplom rečju ulepša dan. I Dunja, moja Dunjsi - kako je zovemo, koja dođe i ja tada "ne osetim" stariju decu, ona se sve vreme predivno igra sa njima, ostavljajući mi prostora da popijem bar mlaku kafu... ♥ ♥ ♥

Ako bi me neko pitao šta bih posavetovala ženu koja tek treba da se porodi, imam mali spisak koji iz dana u dan dobija još po koju stavku, ali evo ga:

• mesec dana pre termina spakuj torbu za porodilište, a unutra osim standardnih stvari spakuj i - grickalice, plazmu, vodu, pare, punjač sa dugačkim kablom, rezervno ćebe. jesam li napisala grickalice? =)
• nakupuj meso, iseckaj u kockice, iseci na šnicle, stavi u kese za zamrzivač i - zamrzni. Nema većeg spasa nego da imaš jelo koje je gotovo za par minuta, samo ga uveče izvadiš da se odledi. Isto to uradi i sa povrćem. Samelji luk i šargarepu, stavi u kesice za zamrzivač i ubaci u friz, takođe. Zaledi smesu za mafine. Možeš ispeći palačinke i zalediti. Napravi spisak jela po danima, i spisak namirnica koje moraju da se kupe, da se ne pitaš svaki dan - šta ću sutra za ručak - to je meni trenutno NAJVEĆA NOĆNA MORA. 
• organizuj oko sebe majke, bake, tetke, komšinice da ti svako skuva po jedan ručak u toku nedelje, njih 4 ti skuva za 4, 5 dana ručak, tvoje je samo večeru i doručak da skontaš i vikend - a tada su muževi uglavnom tu, pa to mogu i oni, sigurna sam da je ovo moderno doba bar nešto dobro donelo ženi, a to je da muškarci više nisu nesposobni kao nekada u kuhinji.
• ako imaš još dece, organizuj da se druže sa drugom decom posle škole, u ulici, da idu kod njih... tako će deca imati društveni život i manje će vremena provesti pred ekranima. Ipak je to period kada ti moraš da odmaraš sa bebom i da se baviš sa hiljadu drugih stvari, pa je nekako logično da starija deca dobiju ekran kao olakšicu roditeljima. Moji dobijaju, gledamo da im dajemo umereno, nekada uspemo, nekada ne, ali za sada je tako, još uvek smo u newborn fazi.
• traži pomoć ako ti treba - mami, svekrvi, tetki.., da ti pomognu oko veša, da pridrže bebu dok ti skineš prašinu itd. 

Toliko za sada, malena mi je u kenguru dok ovo kucam, deci moram da viknem - PAUZA, KUPANJEEEEE!!!! 

Dan se završava, bio je težak, beki je bila budna veći deo dana. 

Sutra je utorak, poslednji dan Oktobra (duša me boli, Oktobar je moj omiljeni mesec, a niti je bio jesenji, niti sam stigla da uživam u njemu; zato čekam Novembar i hladan vazduh, lišće po ulicama, oversized džempere, UGG čizme, kafa sa jedne strane kolica, telefon sa jesenjom playlistom sa druge strane kolica).

p.s. Ovo sam napisala sve pre 15 dana. Objavljujem danas. Toliko o tempu. Ali iskreno, ne žalim se, samo vam se javljam ♥

Šta je to beše - "inspiracija"?

 

Od kada sam postala mama, lista prioriteta se značajno promenila. Dugo sam se trudila da održim taj sanjivi pogled na svet, taj 'ah' momenat kada ugledam zlatno jesenje lišće po ulicama ili kada na terasi, dok pada kiša, pijem sveže skuvanu kafu.

Onda sam odustala. Kad god bih i pomislila da mi 'nadolazi' želja da napišem nešto, čuknem par redova, uvek bi se isprečilo nešto malo, slatko, umiljato i uporno. I tako se dogodilo da sam zapostavila deo sebe, ovaj ovde, koji je rado provodio vreme u ovom malenom kutku interneta. Prvo je nestalo slobodno vreme, a potom i volja da ga stvorim sama, moram priznati da sam se ulenjila. I onda je i sama inspiracija samo izbledela. 

Pitala sam se šta nije u redu, zašto više ne uživam u sitnicama, u momentima koji su mi oduzimali dah, terali me da usporim, zatvorim oči, blago se nasmešim i nastavim dalje sa danom? 

Gde mi je nestala volja, pre svega, da odvojim vreme, samo za sebe, samo za ovaj kutak? 

Malo sam istraživala, čitala, čačkala po netu, ta neka stvaralačka kolotečina je normalna stvar, naročito ako se u međuvremenu dogodi to da postaneš roditelj, pa ti se malo izmene rasporedi i prioriteti. 

(ček' da proverim krompir u rerni, vraćam se odma')

Inače, u zdravoj hrani ima da se kupe trouglići od krompira sa malo sira, moram vam reći da proverite i u vašoj da li ima toga, jer su FANTASTIČNI!! Ja ih na pek papiru ispečem i deca se oduševila (a oni su baš strogi kritičari aka poludeću od njih - ne jedu ništa).

Nego, gde smo stali?

Da. Inspiracija. Kako je vratiti, gde je naći? Da li se uopšte traži ili čekaš da te 'udari' iz vedra neba? Ili se pak vežba, ovako, kao ja sada, kucaš, čitaš, ok ti je, nije ti ok, objaviš, pa onda opet ispočetka?

Probaću. Moram, zbog sebe. Krajnje je vreme došlo da se vratim tim nekim sitnicama koje život znače.

A uskoro će jesen. A to znači - uskoro ću biti bolja osoba =) . Umem da se šalim tako, ali to je ipak činjenica. Leti sam tako džangrizava, ne ide mi se nigde, samo kukam, proveravam prognozu, ma, užas osoba!!!

Ali, zato kada dođe jesen, pa opadnu temperature, pa ubacim kukise sa cimetom u rernu, pa popalim sveće po kući.., pa neka lepa muzika u pozadini, pa pootvaram vrata i prozore da uđe svež vazduh, a komaraca više NEMAAAAA. Eh...

Mislim da će mi se vratiti inspiracija. Krajem Septembra. Sa prvim opalim lišćem.

Šta vas inspiriše na promene ovih dana? Menjate li nešto kod sebe i u svom životu? Imam neki osećaj da nam je ova godina - godina za promene i rast, barem je ja tako doživljavam.

Čitamo se još, 

Sad kad sam dohvatila tastaturu, ima da kuckam, pa makar samo i ja čitala ovo, prija mi.

Ljubi vas vaša J.

April je tu..

 

Da li je moguće da je April već tu?! Nekako se još uvek "oporavljamo" od svih novogodišnjih praznika, polako punimo novčanike, dolazimo sebi, krećemo da šetamo, vežbamo, skidamo "omotač" koji smo nakupili za vreme praznika =)

Kod nas u kući se i dalje oseća miris vanile i cimeta, a nekako sa ovom današnjom temperaturom, sumnjam da će uskoro izbor pasti na nove, prolećne arome. I dalje smo ljubitelji toplih čorbica, obroka iz rerne, tople čokolade... Neću da lažem, "pao je" i jedan sladoled.

Od kako sam saznala da nam u Oktobru stiže pojačanje, moram priznati da je počela da mi se menja perspektiva o roditeljstvu. U smislu - jedna sam osoba bila kada se rodio Đorđe, druga osoba kada se rodio Strahinja, a uviđam da ću biti potpuno drugačija osoba kada na svet dođe naš novi član.

Za početak, Svet i svet vidim drugim očima, staloženija sam, svesnija sebe i svoje porodice. Sve više me "vuče" taj HOMEMAKING život. Znam, sada je jako lepo imati karijeru, biti uspešan na društvenoj lestvici, ali to jednostavno nije za mene. Već sam o tome pisala, a mislim da ću sve više i više.

Usporiti, osećati, oplemeniti, ŽIVETI!! To je to. To želim da mi budu životni ciljevi.

Kako ste vi ovih dana? Birate li da budete deo brzog vrtloga ili kao i ja, birate da malo usporite i da se osvrnete oko sebe?

Ljubimo vas puno!

2023. do sada...

 

Pijem kafu, polu 'na iskap' dok slušam kako se deca vesele u dvorištu. 

Upravo sam ušla u kuću posle turbulentne fudbalske partije sa starijim sinom, gde sam uzdignute glave izgubila 11 - 7. Dok ovo kucam, na vrata ulazi mlađi sin i donosi mi maslačak. Stiglo je proleće i život je lep.

Zima nam nije bila zima, barem ne nama u Beogradu. Nije bilo snega osim jednog pokušaja jednog dana. Deca nisu stigla ove zime ni da se sankaju ni da prave Sneška. Dogovor je pao između N i mene da ćemo sledeću zimu ići bar par dana na planinu, ako ne na neku brendiranu =) onda kod nas u selo na Zlatar, gde ti puca pogled na šumu i ima snega barem šest meseci godišnje. 

Dosta toga se dogodilo u poslednjih godinu dana. Đorđe (stariji sin) je krenuo u prvi razred, što me je dodatno opomenulo koliko vreme leti i koliko ni ne znamo kada je poslednji put nešto bilo (poslednji put da sam ga podigla u ruke, da sam ga hranila, da sam mu pomagala da obuje patike..). Uhvati te tuga i radost u isto vreme,  pa pokušavaš da sačuvaš ono malo detinjstva što je preostalo u ovo ludo i brzo vreme i onda usporiš. 

Usporiš i obraćaš pažnju na sitnice, uživaš u razgovorima, u obrocima, u šetnji... Čuvaš poslednje nespretne, slatke rukotvorine i crteže. 

Prvi dani proleća su nas naterali da svi izletimo iz kuće, da se razmilimo po parkovima, da izvadimo trotinete, bicikle, pa samo lete slike i snimci po platformama - na igralištima, u prirodi, po kafićima. Meni se nekako ne da još uvek da uđem 'u mašinu'. Osećam tu i tamo grižu savest kada je napolju lepo vreme a ja kod kuće, sedim u fotelji i gledam omiljene vlogove. Ali, nešto mi je reklo da usporim, da dam sebi oduška. Imali smo stresan period. Prelep, ali stresan. Uselili smo se u novi dom. Dom iz snova. Sve je bilo od nule i sve je bilo po našim standardima. Čekali smo ga, ali smo ga dočekali. Vredelo je! Svaki dan, kada N dođe sa posla, stane u predsoblje i kaže 'Au, čija je ovo kuća?!'. =) 

Jutarnje kafe su sada dobile još više na lepoti. Ustanem pre svih, kao jutros, izađem na terasu i uživam u blagim zracima sunca, svežem vazduhu i pesmi razdraganih ptica. A ako je hladno, uživam ušuškana u mojoj zelenoj fotelji, sa kafom u jednoj ruci a knjigom u drugoj (jedna od odluka za ovu godinu je da nađem više vremena za čitanje), ili gledajući nove objave mojih omiljenih YouTube blogerki. 

Sve više i više me privlači taj 'slow living' koncept. Sve manje sam željna da budem u centru zbivanja, u toku sa dešavanjima. Donose mi samo nervozu i stres. Svi nekako žele da vide i da budu viđeni, pa sebe stave u centar halabuke i nekako se nesvesno pune nervozom i nezadovoljstvom. Tako je barem kod mene. Naravno, ima ljudi kojima gužva i graja ne smetaju, već im to puni dušu radošću i ja to poštujem, ali definitivno to nije za mene. I kada je bilo za mene, bila sam tamo. Sada sam srećnija u svojoj novoj kuhinjici, sa omiljenom plejlistom i novom idejom za obrok. 

Šta vas čini srećnima ovih dana? 

Da li vam je proleće probudilo želju da se resetujete, da sredite dom, fascikle, inbox u mailu? Da li vas je nateralo da izađete iz zimskih tonova odeće u vesele boje?

Moram priznati da sam se i sama razmahala kada je sređivanje u pitanju. Imam neku dnevnu rutinu, koja mi pomaže da svaki dan po malo sredim dom, pa onda nemam one dane 'velikog spremanja', jer imam tu neku konstantu i listu po kojoj ide. Ako nekoga zanima, podeliću je u sledećem postu. 

Puno vas pozdravljam,

Kafa mi je pri kraju, a deca su ušla u kuću. Dva slatka mala, glasna mališanera.

Da li sam vam rekla da će ih u Oktobru biti troje? ♥♥♥

Godinu dana.

 

Godinu dana Korone.

Godinu dana svega. Sreće, igre, stresa, smeha, izdrljanih kolena i ispalih zubića. Hladnih kafa, pa i onih toplih. Uvođenja novih navika (ustati pre svih, barem pola sata ranije). Godinu dana dijeta, neuspelih, dabome, jer - ON pravi najlepšu pastu na Svetu!!!

Karantin, stres, navikavanje, bolovanja, snalaženje, razmena recepata za hleb. Bele maske, crne maske, maske od pamuka, alkohol na rukama, po tepisima, kvakama, u čašama :)

Izmisli, oboji, nacrtaj, oblikuj, iseci, zalepi. Pa opet, pa opet, pa opet. 

Dosada, a za njom otkrivanje novih granica živaca i ljubavi i strpljenja.

Crtaći.

Smanji vreme pred ekranom.

Opet sve u krug, DIY sve.

I onda opet red crtaća, ovoga puta umerenije.

Ništa ne radi, sve je online. Život je online, prijateljstva su online, kafe su online, škola je online.

❤

Preživeli smo. Prvi, drugi, četvrti talas.

Tu smo sada, konačno jedni drugima vidimo lice, osmehe ili možda ne-osmehe.

Konačno možemo da se družimo, zagrlimo, stisnemo jaaako jako najjače na Svetu!! 

Ima li šta lepše od toga?

Ako ništa, prethodna godina nas je naučila da se volimo jače i više, da cenimo slobodu, osmeh, dodir.

Ja sam joj zahvalna i ispraćam je kao starog prijatelja, koji je uneo puno mudrosti u moj život.

Zbogom.

'work in progress'

 

Ovo leto mi je donelo dosta promena, kako unutrašnjih, tako spoljašnjih. Neke su lepe i lagane kao ovaj povetarac što nas miluje između dva naleta vrućine, a neke su malo teže, treba im više vremena i ostavljaju zamišljen pogled ali duboko urezane reči. Inspirisala me je jedna Kata (nađite je, verujte mi, inspirisaće i vas : Katin INSPIRATIVNI kutak ). Devojka je simbol promene. Snage. Onog 'sapleo sam se, pao sam, poravio sam svoju krunu na glavi, nastavio sam'.

Okrenuh se oko sebe i videh dom, u kome žive deca, u kome živi ljubav. Čist gde treba, neuredan sa razbacanim igračkama gde treba. Pogledah se u ogledalo i videh 'work in progress'. Dugo mi je trebalo da shvatim da ni jedna prava promena ne može da se desi 'preko noći', da je za svaku istinsku emociju, kao što je ljubav, potrebno vreme i negovanje. Tako sam odlučila da negujem dom, popravim sve što mi je do sada smetalo ali sve sam bila u 'sutradan ću' modu, da poručim dekoraciju za dečiju sobu, pošaljem mami da mi porubi zavese na svojoj neprevaziđenoj Singer-ici...

Napravila sam spisak (opet ja i 'to do' liste =) ), krenula sam redom.Iz ormara sam izbacila svu odeću koju sam čuvala 'za kada smršam'. Moje telo je trenutno telo koje je donelo dvoje dece na Svet i trenutno ne može da uđe u devojačke stvari. I to je u redu. Rešila sam da mi ormar ne bude centar negativne slike o mom telu, mesto krivice, već mesto gde dobijam inspiraciju da obojim dan. Jako je bitan taj momenat kada stanemo ispred te drvene skalamerije a unutra ima gomila 'ovo ne možeš još', 'ovo tek za pet kila', 'ovo možda sledeće leto'. Umesto toga, želim 'ovo ide predivno uz ovo', 'ovo mi super stoji i ističe boju očiju i ten', 'ovo je prelepo i preudobno', ' u ovome se osećam tako romantično, želim da skuvam kafu, posadim cveće, obojim nokte u crveno...'.

Dakle, ormar je sređen.

To je samo jedna na listi stvari. Šta još mi stvara osećaj da nešto ne radim dovoljno dobro? Ah da, ovaj blog.

Da, poslednjih godina, kako nisam imala vremena, niti sam bila dovoljno odmorna da bi taj kreativni deo mene 'proradio', osećala sam krivicu svaki put kada bih videla 'svet na tufne' bilo gde. Nešto čemu sam se dala u mladosti, što mene čini time što jesam, što mi je davalo dnevnu dozu radosti i inspiracije, sada je takođe mesto koje mi šalje negativnu energiju. Zašto? Zato što nisam mogla da pišem ako nemam neku sliku koja prati taj tekst, a ne želim da stavljam slike koje nisu moje (mogu ali u umerenim količinama), jer želim da kroz moje oko posmatrača, moj objektiv, moj uhvaćen momenat vi doživite emociju koju imam ja kada vam pišem o tome...

I to smo rešili. Kada su me pitali šta želim za rođendan, odgovor je bio jednostavan - svi po malo - za profi fotoaparat. I kupih ga (hvala bratu Marku koji uvek ispadne car kada je konsultacija oko bilo čega tehničke srodnosti u pitanju). I kupih stativ. I sada... voila.

Slike su tamnije jer ja volim taj vintage, autumn vibe. Biće raznih, trenutno sam u ovoj fazi, bare with me. ♥

Ovo sam škljocnula u trenu, u danu, nisam imala puno vremena ni za setovanje ni za edit. Dosta su mutne i ima hiljadu mana, ali - meni se dopadaju. Ali, ovo je moje pokretanje sa nulte tačke. Ovo je moja oda svemu što volim. Ostanite tu, vremenom će slike biti sve lepše...

Ova slika npr nije moja, ali će uskoro biti i takvih. Morala sam podeliti sa vama, jednostavno mi se dopada...

Kada sam sredila te dve negativne tačke i pretvorila ih u izvor svetlosti, na redu je bila moja ishrana. Istina je da je moj ritam poprilično dinamičan, ali većinu vremena ostajem kod kuće. Dok su mališani u vrtiću, ja radim od kuće, nakon toga, kreće akcija, večera, eventualno ih N prošeta dok ja sredim kuću, zatim večernja rutina, spavanjac. Ima dana kada se ne setim ni šta sam jela, ni da li sam jela, a dana kada sam sve pojela =)

N i ja smo odlučili da uzmemo uzde u svoje ruke, pa samo našli lokalnu pečenjaru, koja nam svaki dan uslužno peče belo meso (manje posla za mene plus sve vreme gotova hrana u kući, plus meso se peče na žaru i time nije u ulju), na dnevnom nivou poručimo to, ja napravim neko povrće pored i salata. Prija nama, prija mališanima, nadasve manje haosa, i svega za ribanje. Ne mogu vam opisati koliko ta naizgled mala odluka i mali korak pravi veliku promenu. Kada imamo 'zdravu' opciju za ručak, retko posegnemo za nečim što to nije. I tako već nekoliko dana. Još jedna stavka koja je bila kočnica u mojoj glavi, sada je samo vetar u leđa.

Sledeća na listi stavki je to što je napolju prevruće, ali to trenutno ne mogu promeniti, pa sam rešila da probam da prigrlim ovo godišnje doba kao doba u kojem moja deca dosta uživaju jer bazen, jer sladoled, jer oaza koju smo im N i ja napravili u dvorištu. Prosto ne znam šta bih bez našeg dvorišta. Dve zove, dva lešnika, trešnja, jasmin, bor... i po koji cvet koji sam ja posadila (ili koji mi je moja Anči poklonila ❤). Apsolutnog sam stava da gde god da se nalazite, bilo da ste u gradu ili na selu, bilo da živite u zgradi, ili u kući, da imate veliko dvorište ili terasu - ukrasite svoj kutak, ozelenite ga, napravite malu oazu. Napravite sebi kutak koji vas poziva da posle napornog radnog dana skuvate sebi omiljeni topli napitak (ili sipate hladni (ima li ovde još ljubitelja vina?)), uvaljate se u gomilu jastučića, zadignete čaponjke i prosto - dišete.

Opet, nije moja slika, ali kao da jeste, ovo je moj odabir inspiracije za vas...

Dakle, ne mogu promeniti +35 ali sam zato prvi kišni dan provela u šetnji, skupljajući šišarke i na prosto oduševljenje ljudi oko sebe, skakajući po baricama. Ima nešto u tom vraćanju u detinjstvo što i vama i ljudima oko vas izmami iskrene osmehe. 

Ono što preporučujem svima je to da vide koje to teme u životu teraju ono unutrašnje ja da sagne glavu i redom idete stavku po stavku - štiklirate. Ne može sve u jednom danu, ne može sve odjednom. Svaka stavka ima nekoliko podstavki (el ovo reč?). Neću smršati preko noći, ali hoću za 80 noći. Neću srediti celu kuću danas, ali hoću zavese, sutra gletovanje ONOG dela koji me nervira, prekosutra ili za vikend nova sudopera i cedilica za sudove koja mi baš ide na živce. Neću sada uživati u temperaturama koje volim (jeseni, gde si, rano moja? :D ), ali mogu da prihvatim sve blagodeti ovog godišnjeg doba. Neću danas praviti profi fotke koje kada vidite padnete u nesvest i želite još i još, ali lagano, ni ove gore nisu loše. I tako u krug. Stavke. Podstavke (sad ću da guglam da vidim ovu reč). 

Za kraj vam ostavljam ovaj prelepi cvetni wallpaper, jer, zašto da ne, meni se dopada, i letnji je i jesenji, baš je za ovo prelazno godišnje doba.

 

A evo i mene. Sa svim manama, vrlinama, nesavršenostima, bojama, borama, smejalicama, podočnjacima. Ima tu po koja i seda, po koja bubuljica. Zumirajte, ne smeta mi, sve je ovo 'work in progress. 

Čitamo se, 

Ljubi vas vaša Jovana ❤

Leti leto.

Nisam sigurna šta bih vam pre napisala.

Ovaj virus je uznapredovao, više je ušao u psihu čoveka kao oblik straha i distance, nego kao sama bolest u organizam.

Tehnologija nam je 'donela' tu mogućnost da odaberemo da se sa nekim vidimo uživo ili pak online. Da jedni drugima lajkujemo, komentarišemo. Polako se gasi u ljudima želja za fizičkim kontaktom, za izlaskom iz začaranog internet kruga.

A ovaj virus je toj distanci samo još dodatno 'pomogao'. Nekada je zagrljaj bio znak ljubavi i privrženosti. A sada je simbol za prenos bolesti.

Ludo neko vreme. Jedva čekam da se sve resetuje i vrati na staro. Nedostaju mi ljudi, zalasci sunca na Ski stazi, zagrljaji..

Ova godina nam je ukrala proleće. Krade nam lagano i leto. A ukrala nam je i pojam slobode. Na ulicama su protesti. Sloboda čoveka, belog, crnog, u bojama duge - narušena je. I čovek je ustao. Kao jedan. Koliko me boli što se sve to dešava toliko me osećaj ponosa ispunjava.

Karantin je gotov, uspeli smo. Dvoje male dece, od dve i četiri godine, ukupno nas petoro u kući, nekako smo vrlo brzo napravili male rituale, ko kada čuva decu, ko kada čisti koji deo kuće, kuva ručak itd. Mislim da je u tim situacijama rutina bila osnovni način preživljavanja.

Kad malo bolje razmislim, rutina je zapravo odgovor na pitanje kvaliteta života. Jer, sama vidim, kada implementiram neku rutinu, npr - ujutru, pošto sada radim od kuće, prvo sredim celu kuću, kada mališani pođu u vrtić, pa se onda ulogujem na poslovni kompjuter, zatim ide kuvanje kafe, brzinsko tuširanje i lep i svež početak dana.

Anči mi je poklonila presladak mali difuzor i ulje lavande, dovoljno je samo par kapi.., neka lagana jazz playlista u pozadini i cela kuća odiše lepom energijom. To je okruženje u kom rado radim. Puna elana.

Dvorište nam je procvetalo, zelenije je nego ikada, sa travom koja se polako ali sigurno oporavlja od višegodišnjeg utabavanja =) 

Mirisala nam je zova, pa trešnja, pa jorgovan... Sada miriše lipa. 

Kao večiti 'letomrzac' moram priznati, od kada imam malu decu, počinjem da menjam mišljene. Nemojte pogrešno da me razumete, i dalje sam najsrećnija osoba kada 1. Oktobar pokuca na vrata, ali sada barem nemam godišnje doba koje prekukam. Da, i dalje mi je vruće, da, i dalje ne volim nedostatak vazduha, ali.., nekako.., ta ista toplota sa sobom donosi prskalice, pune bazenčiće za mališane, osmeh, lubenicu, limunadu sa puuuno leda, salate... Neki osećaj bezbrige donosi godišnje doba zvano Leto.

Za ručak se uvek odlučujem za nešto kuvano, 'na kašiku'. Brzinski napunim povrće u lonac, tome dodam kasnije knedle ili fidu... Rado pravim razne brze paste, salate, punjena jaja...

Mlađi sin ne voli da jede, prosto ne znamo na koga je povukao =) ali, dajemo mu vremena, sigurni smo da će se i on priključiti klanu sladokusaca uskoro.

 

Jedna od omiljenih poslastica je svakako brza torta sa malinama ili pak višnjama. Merila sam vreme, treba mi ukupno 15 minuta da je napravim, pa ću rado podeliti sa vama recept u sledećem postu.

Nedostaje mi da vam pišem. Nebitno mi je da li iko čita. Samo mi nedostaje da se javljam, jer imam toliko lepog da vam kažem.

Trenutno prolazim kroz jako težak period, ali se borim, oružje mi je rutina i lepe stvari koje moj dan čine ispunjenim.

Šaljem vam veliki pozdrav,

Da,

I zagrljaj,

Čitamo se uskoro

Houston, are you there?

Koliko smo zaista connected?

Dolazim na posao, palim kompjuter, žurno ubacujem sve moguće kablove, logujem se na sve moguće portale.

Proveravam telefon, otvaram razne mesindžere, Instagram, svugde po dve, tri notifikacije.

Otvaram mail, čitam, odgovaram.

U momentu sam u potpunosti posvećena viruelnom svetu. Mama mi šalje recept za domaću pogaču koju je napravila za Božić, Ana mi šalje voice poruku (tako ona i ja već mesecima ’popijemo kafu’ svako jutro, jer jedino tako znam da možemo da se ’čujemo’ a da nas ne prekinu zilion puta), brat Marko mi šalje poruku, čestita mi Strahinjin rođendan, ljudi iz tima šalju na interni mesindžer svašta nešto, kuckam se sa N preko Whats app-a, šaljemo jedno drugom slike, voice, poruke...

Pišem poruku vrtiću ’Molim Vas pošaljite mi Strahinjine slike sa proslave rođendana. Hvala’.

Ne mogu da se ne zapitam – Konektovani smo na sve strane. Ljudi mogu da nas dobiju na fiksni, mobilni, drugi mobilni. Na Whats App, Viber, Facebook, MSN, Skype, Mail, Instagram... Ali, koliko smo zaista konektovani?

Evo, na primer, ja Anđu nisam videla dve godine minimum. Sanju nisam videla od proslave rođendana njene mile Une. Jeju nisam videla od... uh, od prošle godine.., Januara?

Dođe  mi na momenat da pogasim sve aplikacije, dam ljudima samo broj nekog malenog telefona i do kraja godine zadam sebi da se sa svima treba videti bar jednom mesečno.

Ali, kako?

Radim od 9  do 17h, potom idem po decu. Dođemo kući oko 18h. I oni traže ljubav i pažnju, a ja želim da im je dam. Ubrzo dođe N sa posla. Kupanje. Uspavljivanje. Bum. Ponoć.

Vikend je sličan. Bum bum bum. Doručak, igra, ručak, uspavljivanje, igranje, večera, kupanje, bum. Ponoć. Kada da stignem da vidim ljude koje volim?

Mislim da mi je jedina nada da sačekam da mališani malo porastu, jer u ovo virtuelno doba jedino što je nemoguće je 1) da download-uješ hranu i da 2) vidiš ljude u 3d.

Kada se zapitam – kako su to postizale naše mame, bake? Imale su prijateljice, to slatko ispijanje kafe dok se deca igraju... Setim se da su tada mame imale manje nameta od strane drugih ljudi, malo više pomoći oko sebe, deca su se igrala u blatu, mame su bile malo manje u helikopter fazonu. Više su se družili onako ’orgenik’ što bi se reklo. Mi smo bili srećniji, musaviji, voleli smo se, tukli, tužakali, grlili. A sada smo svi online. Svi smo GMO free, Gluten free, Montesori... Dali smo se svemu ali mi se čini da se sve manje dajemo jedni drugima.

Držim fige tehnologiji da napreduje pa da u nekom virtuelnom kafiću naši avatari piju kafu.

Bar jednom mesečno.

p.s. Ne zamerite svi vi koji učite decu po Montesori sistemu, niti jedete Gluten free. To nije poenta ovog teksta. Dala sam samo prve primere koji su mi pali na pamet a da su mi u NEW AGE fazonu. I sama neke stvari implementiram u svoju porodicu. Mislim da se razumemo.

Gde je nestala radost?

Počela sam da radim. Dva mališana jedan za drugim su pauzu učinila dosta dugom, i nekako me je ušuškala u mir koji donosi dom. Vozimo se ka vrtićima, u kolima vlada lepo raspoloženje, iako je rano jutro. Pevamo pesmice, brojimo do deset, golicamo se i kikoćemo. Na momente zavlada neki blaženi mir i bacam poglede na kuće oko nas. Zemun je baš lep! Starograđani se trude da očuvaju taj šmek koji Zemun nosi sa sobom, tu arhitekturu koja prkosi modernim ’staklenim’ zgradama. Nešto mi zapada za oko – skoro ni jedna kuća nije okićena! To sam primetila i u našem okruženju. Ne mogu da se ne zapitam: „Zašto je tako?!“. Svako ko me poznaje duže od dan zna da sam ’novogodišnja duša’. Kako na kalendaru zaokružim prvi Decembar, tako kroz kuću krene sve da iskri i miriše. Poslednjih par godina sam sprečena da sve okitim odmah ali, uvek pred kraj Decembra naša kuća oživi i tako bude do kraja Januara, često i do sredine Februara. Ne mogu da se ne zapitam da li je ta radost kićenja, koju ja osećam i dalje, počela da se gasi kod ljudi? Da li ih je ova godina naročito razočarala, namučila, šta se to desilo, kad nemaju želju da okite svoj dom i svoje prozore, terase..?

Sećam se, kada sam bila dete, u ulici je svaka kuća bila okićena, što spolja što iznutra. Više smo pravili ukrase, manje smo ih kupovali. Više smo crtali i lepili na prozore, manje smo razmišljali o tome da sve mora biti savršeno. Kako bi krenuo raspust (a da se razumemo, tada bi raspust počeo krajem Decembra i vraćali bi se na časove tek posle Srpske Nove), tako bi svi uleteli u kuće, pobacali torbe po podu, oblačili bi skafandere i pravac – napolje na sneg. Da.., bilo je i snega.

Možda je to razlog što retko ko kiti jelku i kuću, ova zima je sve samo ne zima. Više liči na zbunjeno proleće, pa je i elan da se uleti u kuću, skuva čaj ili topla čokolada i uživa u svetlucavim detaljima uz neki film, sve slabiji i slabiji. To me čini po malo tužnom. Osećam se kao da su ljudi ostali bez tog najlepšeg u sebi, čim nemaju želju da svoj dom učine ušuškanim i toplim. Kao da nemaju želju da sebi i svojim bližnjima učine praznike čarobnim. Znam da je teško. I meni je. Znam da je život brz. I meni je. Znam da nemate novca za rasipanje. Nema ga skoro niko. Znam da se čini ponekad da nema poente sve to raditi i izlaziti iz te ’mračne zone’ u kojoj ste cele godine. Verujte, znam sve. Ali...

...iznenadite Scrooge-a u sebi!! Iskezite mu se u facu, izmaknite mu stolicu i vežite mu čarape. Imam recept za ulazak u prazničnu atmosferu.

©       Sredite svoj dom, poklonite sve što niste dugo koristili. Očistite sve, jer, red u domu, red u duši.

©       Evo i linka za malo novogodišnje/Božićnog raspoloženja KLIK

©       Okitite jelku, ukrasite svaki kutak po malo, iscrtajte prozore kreda-markerom, imate tako lepe ideje na Pinterest-u, podeliću sa vama nekoliko ©

©       Napravite sami svoje ukrase, možete ih umesiti, oblikovati i peći u rerni (sušiti); možete praviti ukrase od papira, od žice, od gline, plastelina... Upravo sam rešila da i sama sve to uradim, slikam i podelim ovde sa vama u nekom od sledećih postova. Meni zima traje do početka Februara, a gledajući dugoročnu vremensku prognozu, zima će možda da pokaže zube tek krajem Januara, tako da eto mene celog meseca =) . Evo linka ka predivnom profilu Sajber Mame, gde je snimak kako je napravila ukras anđela od žice i sigurna sam da ćete se zaljubiti kao i ja ©© KLIK 

©       Ipecite mafine sa cimetom, kolačiće sa čokoladnim mrvicama ili kolačiće sa đumbirom © . Cela kuća će mirisati na ljubav i zagrljaje

©       Smućkajte svoju sangriju, skuvajte vino sa karanfilićem, skuvajte toplu čokoladu sa slezovim oblačićima ili neki praznični čajić, da ugreje grlo i dušu, a raširi mirise i izmami osmehe

©       Napravite listu filmova za gledanje. U vreme praznika su svi kanali otključani, pa su svima dostupni a izbor je baš veliki. Od Diva kanala koji po ceo dan ima Hallmark Christmas movies, sve do HBO kanala koji su otključali sve delove predivnog Harry Potter serijala, preko Home alone, Love acctualy i The Holiday. To je meni nezaobilani izbor svake godine. Ukoliko nemate otključane kanale, tu je internet, uz malo kuckanja i istraživanja, sigurna sam da ćete pronaći link koji radi.

To je samo nekoliko ideja, neke ću i sama sprovesti u delo (ok.., sve © ), a neke će se spontano razmotati dok oko nas magija lampica čini svoje.

Sve što uspem da dokumentujem, preneću ovde uz po koju toplu reč. Nisam sigurna da iko ovo čita, ali ako čita –

Želim vam lepe praznike! Da vam srce bude ispunjeno lepim emocijama i drhtajima od sreće. Da vam čokolada bude topla, kolačić hrskav, osmeh širok. © Želim vam puno lepih trenutaka, zagrljaja, sastanaka sa ljudima koji vam ispunjavaju život radošću. Puno ispijenih kafica uz tihi kikot i po koji razmenjeni poklončić. Po koju pahulju i promrzli nosić usled grudvanja i pravljenja Sneška i anđela. ©

 ©