'work in progress'

 

Ovo leto mi je donelo dosta promena, kako unutrašnjih, tako spoljašnjih. Neke su lepe i lagane kao ovaj povetarac što nas miluje između dva naleta vrućine, a neke su malo teže, treba im više vremena i ostavljaju zamišljen pogled ali duboko urezane reči. Inspirisala me je jedna Kata (nađite je, verujte mi, inspirisaće i vas : Katin INSPIRATIVNI kutak ). Devojka je simbol promene. Snage. Onog 'sapleo sam se, pao sam, poravio sam svoju krunu na glavi, nastavio sam'.

Okrenuh se oko sebe i videh dom, u kome žive deca, u kome živi ljubav. Čist gde treba, neuredan sa razbacanim igračkama gde treba. Pogledah se u ogledalo i videh 'work in progress'. Dugo mi je trebalo da shvatim da ni jedna prava promena ne može da se desi 'preko noći', da je za svaku istinsku emociju, kao što je ljubav, potrebno vreme i negovanje. Tako sam odlučila da negujem dom, popravim sve što mi je do sada smetalo ali sve sam bila u 'sutradan ću' modu, da poručim dekoraciju za dečiju sobu, pošaljem mami da mi porubi zavese na svojoj neprevaziđenoj Singer-ici...

Napravila sam spisak (opet ja i 'to do' liste =) ), krenula sam redom.Iz ormara sam izbacila svu odeću koju sam čuvala 'za kada smršam'. Moje telo je trenutno telo koje je donelo dvoje dece na Svet i trenutno ne može da uđe u devojačke stvari. I to je u redu. Rešila sam da mi ormar ne bude centar negativne slike o mom telu, mesto krivice, već mesto gde dobijam inspiraciju da obojim dan. Jako je bitan taj momenat kada stanemo ispred te drvene skalamerije a unutra ima gomila 'ovo ne možeš još', 'ovo tek za pet kila', 'ovo možda sledeće leto'. Umesto toga, želim 'ovo ide predivno uz ovo', 'ovo mi super stoji i ističe boju očiju i ten', 'ovo je prelepo i preudobno', ' u ovome se osećam tako romantično, želim da skuvam kafu, posadim cveće, obojim nokte u crveno...'.

Dakle, ormar je sređen.

To je samo jedna na listi stvari. Šta još mi stvara osećaj da nešto ne radim dovoljno dobro? Ah da, ovaj blog.

Da, poslednjih godina, kako nisam imala vremena, niti sam bila dovoljno odmorna da bi taj kreativni deo mene 'proradio', osećala sam krivicu svaki put kada bih videla 'svet na tufne' bilo gde. Nešto čemu sam se dala u mladosti, što mene čini time što jesam, što mi je davalo dnevnu dozu radosti i inspiracije, sada je takođe mesto koje mi šalje negativnu energiju. Zašto? Zato što nisam mogla da pišem ako nemam neku sliku koja prati taj tekst, a ne želim da stavljam slike koje nisu moje (mogu ali u umerenim količinama), jer želim da kroz moje oko posmatrača, moj objektiv, moj uhvaćen momenat vi doživite emociju koju imam ja kada vam pišem o tome...

I to smo rešili. Kada su me pitali šta želim za rođendan, odgovor je bio jednostavan - svi po malo - za profi fotoaparat. I kupih ga (hvala bratu Marku koji uvek ispadne car kada je konsultacija oko bilo čega tehničke srodnosti u pitanju). I kupih stativ. I sada... voila.

Slike su tamnije jer ja volim taj vintage, autumn vibe. Biće raznih, trenutno sam u ovoj fazi, bare with me. ♥

Ovo sam škljocnula u trenu, u danu, nisam imala puno vremena ni za setovanje ni za edit. Dosta su mutne i ima hiljadu mana, ali - meni se dopadaju. Ali, ovo je moje pokretanje sa nulte tačke. Ovo je moja oda svemu što volim. Ostanite tu, vremenom će slike biti sve lepše...

Ova slika npr nije moja, ali će uskoro biti i takvih. Morala sam podeliti sa vama, jednostavno mi se dopada...

Kada sam sredila te dve negativne tačke i pretvorila ih u izvor svetlosti, na redu je bila moja ishrana. Istina je da je moj ritam poprilično dinamičan, ali većinu vremena ostajem kod kuće. Dok su mališani u vrtiću, ja radim od kuće, nakon toga, kreće akcija, večera, eventualno ih N prošeta dok ja sredim kuću, zatim večernja rutina, spavanjac. Ima dana kada se ne setim ni šta sam jela, ni da li sam jela, a dana kada sam sve pojela =)

N i ja smo odlučili da uzmemo uzde u svoje ruke, pa samo našli lokalnu pečenjaru, koja nam svaki dan uslužno peče belo meso (manje posla za mene plus sve vreme gotova hrana u kući, plus meso se peče na žaru i time nije u ulju), na dnevnom nivou poručimo to, ja napravim neko povrće pored i salata. Prija nama, prija mališanima, nadasve manje haosa, i svega za ribanje. Ne mogu vam opisati koliko ta naizgled mala odluka i mali korak pravi veliku promenu. Kada imamo 'zdravu' opciju za ručak, retko posegnemo za nečim što to nije. I tako već nekoliko dana. Još jedna stavka koja je bila kočnica u mojoj glavi, sada je samo vetar u leđa.

Sledeća na listi stavki je to što je napolju prevruće, ali to trenutno ne mogu promeniti, pa sam rešila da probam da prigrlim ovo godišnje doba kao doba u kojem moja deca dosta uživaju jer bazen, jer sladoled, jer oaza koju smo im N i ja napravili u dvorištu. Prosto ne znam šta bih bez našeg dvorišta. Dve zove, dva lešnika, trešnja, jasmin, bor... i po koji cvet koji sam ja posadila (ili koji mi je moja Anči poklonila ❤). Apsolutnog sam stava da gde god da se nalazite, bilo da ste u gradu ili na selu, bilo da živite u zgradi, ili u kući, da imate veliko dvorište ili terasu - ukrasite svoj kutak, ozelenite ga, napravite malu oazu. Napravite sebi kutak koji vas poziva da posle napornog radnog dana skuvate sebi omiljeni topli napitak (ili sipate hladni (ima li ovde još ljubitelja vina?)), uvaljate se u gomilu jastučića, zadignete čaponjke i prosto - dišete.

Opet, nije moja slika, ali kao da jeste, ovo je moj odabir inspiracije za vas...

Dakle, ne mogu promeniti +35 ali sam zato prvi kišni dan provela u šetnji, skupljajući šišarke i na prosto oduševljenje ljudi oko sebe, skakajući po baricama. Ima nešto u tom vraćanju u detinjstvo što i vama i ljudima oko vas izmami iskrene osmehe. 

Ono što preporučujem svima je to da vide koje to teme u životu teraju ono unutrašnje ja da sagne glavu i redom idete stavku po stavku - štiklirate. Ne može sve u jednom danu, ne može sve odjednom. Svaka stavka ima nekoliko podstavki (el ovo reč?). Neću smršati preko noći, ali hoću za 80 noći. Neću srediti celu kuću danas, ali hoću zavese, sutra gletovanje ONOG dela koji me nervira, prekosutra ili za vikend nova sudopera i cedilica za sudove koja mi baš ide na živce. Neću sada uživati u temperaturama koje volim (jeseni, gde si, rano moja? :D ), ali mogu da prihvatim sve blagodeti ovog godišnjeg doba. Neću danas praviti profi fotke koje kada vidite padnete u nesvest i želite još i još, ali lagano, ni ove gore nisu loše. I tako u krug. Stavke. Podstavke (sad ću da guglam da vidim ovu reč). 

Za kraj vam ostavljam ovaj prelepi cvetni wallpaper, jer, zašto da ne, meni se dopada, i letnji je i jesenji, baš je za ovo prelazno godišnje doba.

 

A evo i mene. Sa svim manama, vrlinama, nesavršenostima, bojama, borama, smejalicama, podočnjacima. Ima tu po koja i seda, po koja bubuljica. Zumirajte, ne smeta mi, sve je ovo 'work in progress. 

Čitamo se, 

Ljubi vas vaša Jovana ❤

Leti leto.

Nisam sigurna šta bih vam pre napisala.

Ovaj virus je uznapredovao, više je ušao u psihu čoveka kao oblik straha i distance, nego kao sama bolest u organizam.

Tehnologija nam je 'donela' tu mogućnost da odaberemo da se sa nekim vidimo uživo ili pak online. Da jedni drugima lajkujemo, komentarišemo. Polako se gasi u ljudima želja za fizičkim kontaktom, za izlaskom iz začaranog internet kruga.

A ovaj virus je toj distanci samo još dodatno 'pomogao'. Nekada je zagrljaj bio znak ljubavi i privrženosti. A sada je simbol za prenos bolesti.

Ludo neko vreme. Jedva čekam da se sve resetuje i vrati na staro. Nedostaju mi ljudi, zalasci sunca na Ski stazi, zagrljaji..

Ova godina nam je ukrala proleće. Krade nam lagano i leto. A ukrala nam je i pojam slobode. Na ulicama su protesti. Sloboda čoveka, belog, crnog, u bojama duge - narušena je. I čovek je ustao. Kao jedan. Koliko me boli što se sve to dešava toliko me osećaj ponosa ispunjava.

Karantin je gotov, uspeli smo. Dvoje male dece, od dve i četiri godine, ukupno nas petoro u kući, nekako smo vrlo brzo napravili male rituale, ko kada čuva decu, ko kada čisti koji deo kuće, kuva ručak itd. Mislim da je u tim situacijama rutina bila osnovni način preživljavanja.

Kad malo bolje razmislim, rutina je zapravo odgovor na pitanje kvaliteta života. Jer, sama vidim, kada implementiram neku rutinu, npr - ujutru, pošto sada radim od kuće, prvo sredim celu kuću, kada mališani pođu u vrtić, pa se onda ulogujem na poslovni kompjuter, zatim ide kuvanje kafe, brzinsko tuširanje i lep i svež početak dana.

Anči mi je poklonila presladak mali difuzor i ulje lavande, dovoljno je samo par kapi.., neka lagana jazz playlista u pozadini i cela kuća odiše lepom energijom. To je okruženje u kom rado radim. Puna elana.

Dvorište nam je procvetalo, zelenije je nego ikada, sa travom koja se polako ali sigurno oporavlja od višegodišnjeg utabavanja =) 

Mirisala nam je zova, pa trešnja, pa jorgovan... Sada miriše lipa. 

Kao večiti 'letomrzac' moram priznati, od kada imam malu decu, počinjem da menjam mišljene. Nemojte pogrešno da me razumete, i dalje sam najsrećnija osoba kada 1. Oktobar pokuca na vrata, ali sada barem nemam godišnje doba koje prekukam. Da, i dalje mi je vruće, da, i dalje ne volim nedostatak vazduha, ali.., nekako.., ta ista toplota sa sobom donosi prskalice, pune bazenčiće za mališane, osmeh, lubenicu, limunadu sa puuuno leda, salate... Neki osećaj bezbrige donosi godišnje doba zvano Leto.

Za ručak se uvek odlučujem za nešto kuvano, 'na kašiku'. Brzinski napunim povrće u lonac, tome dodam kasnije knedle ili fidu... Rado pravim razne brze paste, salate, punjena jaja...

Mlađi sin ne voli da jede, prosto ne znamo na koga je povukao =) ali, dajemo mu vremena, sigurni smo da će se i on priključiti klanu sladokusaca uskoro.

 

Jedna od omiljenih poslastica je svakako brza torta sa malinama ili pak višnjama. Merila sam vreme, treba mi ukupno 15 minuta da je napravim, pa ću rado podeliti sa vama recept u sledećem postu.

Nedostaje mi da vam pišem. Nebitno mi je da li iko čita. Samo mi nedostaje da se javljam, jer imam toliko lepog da vam kažem.

Trenutno prolazim kroz jako težak period, ali se borim, oružje mi je rutina i lepe stvari koje moj dan čine ispunjenim.

Šaljem vam veliki pozdrav,

Da,

I zagrljaj,

Čitamo se uskoro

Houston, are you there?

Koliko smo zaista connected?

Dolazim na posao, palim kompjuter, žurno ubacujem sve moguće kablove, logujem se na sve moguće portale.

Proveravam telefon, otvaram razne mesindžere, Instagram, svugde po dve, tri notifikacije.

Otvaram mail, čitam, odgovaram.

U momentu sam u potpunosti posvećena viruelnom svetu. Mama mi šalje recept za domaću pogaču koju je napravila za Božić, Ana mi šalje voice poruku (tako ona i ja već mesecima ’popijemo kafu’ svako jutro, jer jedino tako znam da možemo da se ’čujemo’ a da nas ne prekinu zilion puta), brat Marko mi šalje poruku, čestita mi Strahinjin rođendan, ljudi iz tima šalju na interni mesindžer svašta nešto, kuckam se sa N preko Whats app-a, šaljemo jedno drugom slike, voice, poruke...

Pišem poruku vrtiću ’Molim Vas pošaljite mi Strahinjine slike sa proslave rođendana. Hvala’.

Ne mogu da se ne zapitam – Konektovani smo na sve strane. Ljudi mogu da nas dobiju na fiksni, mobilni, drugi mobilni. Na Whats App, Viber, Facebook, MSN, Skype, Mail, Instagram... Ali, koliko smo zaista konektovani?

Evo, na primer, ja Anđu nisam videla dve godine minimum. Sanju nisam videla od proslave rođendana njene mile Une. Jeju nisam videla od... uh, od prošle godine.., Januara?

Dođe  mi na momenat da pogasim sve aplikacije, dam ljudima samo broj nekog malenog telefona i do kraja godine zadam sebi da se sa svima treba videti bar jednom mesečno.

Ali, kako?

Radim od 9  do 17h, potom idem po decu. Dođemo kući oko 18h. I oni traže ljubav i pažnju, a ja želim da im je dam. Ubrzo dođe N sa posla. Kupanje. Uspavljivanje. Bum. Ponoć.

Vikend je sličan. Bum bum bum. Doručak, igra, ručak, uspavljivanje, igranje, večera, kupanje, bum. Ponoć. Kada da stignem da vidim ljude koje volim?

Mislim da mi je jedina nada da sačekam da mališani malo porastu, jer u ovo virtuelno doba jedino što je nemoguće je 1) da download-uješ hranu i da 2) vidiš ljude u 3d.

Kada se zapitam – kako su to postizale naše mame, bake? Imale su prijateljice, to slatko ispijanje kafe dok se deca igraju... Setim se da su tada mame imale manje nameta od strane drugih ljudi, malo više pomoći oko sebe, deca su se igrala u blatu, mame su bile malo manje u helikopter fazonu. Više su se družili onako ’orgenik’ što bi se reklo. Mi smo bili srećniji, musaviji, voleli smo se, tukli, tužakali, grlili. A sada smo svi online. Svi smo GMO free, Gluten free, Montesori... Dali smo se svemu ali mi se čini da se sve manje dajemo jedni drugima.

Držim fige tehnologiji da napreduje pa da u nekom virtuelnom kafiću naši avatari piju kafu.

Bar jednom mesečno.

p.s. Ne zamerite svi vi koji učite decu po Montesori sistemu, niti jedete Gluten free. To nije poenta ovog teksta. Dala sam samo prve primere koji su mi pali na pamet a da su mi u NEW AGE fazonu. I sama neke stvari implementiram u svoju porodicu. Mislim da se razumemo.