Ne znam da li ova magla i ovo vreme samo na mene utiču depresivno ili šta se dešava?! Sve je nešto sivo, narod mi deluje sivo, grad je siv, nebo sivo. Okitili su grad (Trg Nikole Pašića neću ni da komentarišem), ali se ta novogodišnja -jedva čekam zimu- energija još uvek nije probudila. Znam da zima počinje 22. Decembra, pa joj dajem još koji dan fore da se iskupi, jer ovako stvarno više ne može!
Bedak celivam sa po kojom zapaljenom mirišljavom svećom po kući, čajem sa ukusom narandže i ruma, sa po kojim zimskim filmom... al' sve to nešto slabo budi entuzijazam.
Svake godine bih već 1. Decembra povadila sve kutije i ukrase namenjene za moje omiljeno godišnje doba, a ove godine mi sve to i dalje stoji uredno upakovano. Hello??! Gde nestade Winter cheer?!
Uhvatila me dosada ovih dana. Baš velika. Umela sam da kažem da je samo dosadnim ljudima dosadno, a eto, ovih dana ne znam šta ću sa sobom. Da li to dolazi sa godinama ili šta li je, ne znam. U kasnom sam sedmom mesecu trudnoće i spisak stvari koje MOGU da uradim se sveo na minimum. Vezivanje pertli je davno zabranjena disciplina, saginjanje kad nešto oborim - isto. Ukoliko želim kao prava dospoDŽa da sredim kupatilo, sobu, bilo šta što nije u nivou mojih kukova, moram da sednem na pod i odatle da čistim, ribam.., šta god. Nije zanimljivo sedeti na podu kupatila, ne, ne... Ali, šta ću..? Psiho sam pa sam psiho, volim da je sve oko mene čisto i lepo. I mirišljavo ;) !
Pre neko veče smo dragi i ja prošetali malo Knez Mihajlovom. Posmrzavali smo se, al' to na stranu. Okitili su lepo glavno šetalište (opet, neću da spominjem onu nabacanu grozotu po drveću), fino izgleda. Miriše zima (a snega niđe), mirišu kafice, kuvana vina, miriše cimet iz Chimney cake-a (koji prosto obožavam!!), cakle se izlozi sveže natrpani novogodišnjim rekvizitima. Skoro pa da zaboraviš na magluštinu koja te čeka na povratku do kuće.
I oraspoložiš se. I lepo ti je. I pojedeš jedan Chimney. Uđeš u Štark i kupiš dražeje sa korom pomorandže. I mljac!
Na trenutak zaboraviš sve muke, probleme, minuse, rokove, banke, posao.
Eh da još pada sneg, gde bi mi kraj bio? Mislim da bi mi svi problemi prosto nestali. Da, takva sam ja kada napolju veje. Nekako srećna i bezbrižna. I sve je ok. I sve mogu. Čak i pertle da vežem :)
Tako da ja sada, sa svim dužnim i ukazanim poštovanjem ljubiteljima leta i proleća, MOLIM zimu da nam da malo snega. Za po koji osmeh, za po kojeg Sneška i grudvu, za po koji prelep pejzaž kroz prozor moje kuhinjice.
:*
