2023. do sada...

 

Pijem kafu, polu 'na iskap' dok slušam kako se deca vesele u dvorištu. 

Upravo sam ušla u kuću posle turbulentne fudbalske partije sa starijim sinom, gde sam uzdignute glave izgubila 11 - 7. Dok ovo kucam, na vrata ulazi mlađi sin i donosi mi maslačak. Stiglo je proleće i život je lep.

Zima nam nije bila zima, barem ne nama u Beogradu. Nije bilo snega osim jednog pokušaja jednog dana. Deca nisu stigla ove zime ni da se sankaju ni da prave Sneška. Dogovor je pao između N i mene da ćemo sledeću zimu ići bar par dana na planinu, ako ne na neku brendiranu =) onda kod nas u selo na Zlatar, gde ti puca pogled na šumu i ima snega barem šest meseci godišnje. 

Dosta toga se dogodilo u poslednjih godinu dana. Đorđe (stariji sin) je krenuo u prvi razred, što me je dodatno opomenulo koliko vreme leti i koliko ni ne znamo kada je poslednji put nešto bilo (poslednji put da sam ga podigla u ruke, da sam ga hranila, da sam mu pomagala da obuje patike..). Uhvati te tuga i radost u isto vreme,  pa pokušavaš da sačuvaš ono malo detinjstva što je preostalo u ovo ludo i brzo vreme i onda usporiš. 

Usporiš i obraćaš pažnju na sitnice, uživaš u razgovorima, u obrocima, u šetnji... Čuvaš poslednje nespretne, slatke rukotvorine i crteže. 

Prvi dani proleća su nas naterali da svi izletimo iz kuće, da se razmilimo po parkovima, da izvadimo trotinete, bicikle, pa samo lete slike i snimci po platformama - na igralištima, u prirodi, po kafićima. Meni se nekako ne da još uvek da uđem 'u mašinu'. Osećam tu i tamo grižu savest kada je napolju lepo vreme a ja kod kuće, sedim u fotelji i gledam omiljene vlogove. Ali, nešto mi je reklo da usporim, da dam sebi oduška. Imali smo stresan period. Prelep, ali stresan. Uselili smo se u novi dom. Dom iz snova. Sve je bilo od nule i sve je bilo po našim standardima. Čekali smo ga, ali smo ga dočekali. Vredelo je! Svaki dan, kada N dođe sa posla, stane u predsoblje i kaže 'Au, čija je ovo kuća?!'. =) 

Jutarnje kafe su sada dobile još više na lepoti. Ustanem pre svih, kao jutros, izađem na terasu i uživam u blagim zracima sunca, svežem vazduhu i pesmi razdraganih ptica. A ako je hladno, uživam ušuškana u mojoj zelenoj fotelji, sa kafom u jednoj ruci a knjigom u drugoj (jedna od odluka za ovu godinu je da nađem više vremena za čitanje), ili gledajući nove objave mojih omiljenih YouTube blogerki. 

Sve više i više me privlači taj 'slow living' koncept. Sve manje sam željna da budem u centru zbivanja, u toku sa dešavanjima. Donose mi samo nervozu i stres. Svi nekako žele da vide i da budu viđeni, pa sebe stave u centar halabuke i nekako se nesvesno pune nervozom i nezadovoljstvom. Tako je barem kod mene. Naravno, ima ljudi kojima gužva i graja ne smetaju, već im to puni dušu radošću i ja to poštujem, ali definitivno to nije za mene. I kada je bilo za mene, bila sam tamo. Sada sam srećnija u svojoj novoj kuhinjici, sa omiljenom plejlistom i novom idejom za obrok. 

Šta vas čini srećnima ovih dana? 

Da li vam je proleće probudilo želju da se resetujete, da sredite dom, fascikle, inbox u mailu? Da li vas je nateralo da izađete iz zimskih tonova odeće u vesele boje?

Moram priznati da sam se i sama razmahala kada je sređivanje u pitanju. Imam neku dnevnu rutinu, koja mi pomaže da svaki dan po malo sredim dom, pa onda nemam one dane 'velikog spremanja', jer imam tu neku konstantu i listu po kojoj ide. Ako nekoga zanima, podeliću je u sledećem postu. 

Puno vas pozdravljam,

Kafa mi je pri kraju, a deca su ušla u kuću. Dva slatka mala, glasna mališanera.

Da li sam vam rekla da će ih u Oktobru biti troje? ♥♥♥