Godina prođe, Januar nikada.

 

Ispijam hladan nes i gledam u musave prozore. Shvatam da gubi čar kada se previše ohladi, ali, kafa je, pijem i dalje. Sat polako otkucava pet popodne, malenica spava, N spava, dečaci su dobili svoje vreme sa uređajima, kuća je delimično tiha, samo se tu i tamo čuje kikot. 

Ne znam da li je i vama ovo sunce bacilo zrake na neoprane prozore, promašenu od magične krpe - prašinu, prstiće po radnim delovima bele kuhinje. Meni jeste. I mogu vam priznati - guši me pomisao koliko toga treba da uradim. Imam ponekad osećaj kao da mi se roje misli od silnih "to do" listi. Jedna je za dom i sve što treba očistiti, raskloniti, pobacati, rasporediti. Druga je za decu, domaće zadatke, njihove potrebe. Treća čini večiti spisak za prodavnicu i pitanje "Šta ćemo za ručak i večeru?!". Tu je i lista svega što bih volela da uradim za sebe (nekako uvek ostane po strani i retko kada stignem da ispunim išta sa te liste). I naravno dnevna lista - koga pozvati, šta zakazati, itd. Većinu dana provedem kao muva bez glave jureći iz sobe u sobu, u kupatila, do sudopere, dosta često sa beki u rukama. Ovaj sistem mi definitivno ne odgovara, pa ću morati da nađem novi, a kada ga usvojim, javljam se i vama. 

Uskoro prolazi i Januar mesec, koji se svima, pa i meni, odužio. Deca su bila mesec dana kod kuće, trudili smo se da im ispunimo vreme aktivnostima, druženjima kako kod kuće, tako i van. Sve u svemu, preživeli smo, počela je škola a sa školom i novi izazovi. Nešto se ne sećam, ali mi se čini da smo mi tablicu množenja učili tek u trećem razredu, ove nove generacije imaju mnogo veći pritisak da nauče sve sada i odmah. Količina domaćih koje Đorđe donosi kući skoro svaki dan je prosto neverovatna. Ne sećam se da sam ja imala toliko domaćeg kada sam bila u osnovnoj školi. Sve se promenilo, pa i deca. Baš danas pričam sa mojom Anči, deci se sve ranije i ranije oduzima detinjstvo, što sa ranijim polaskom u školu, što sa aktivnostima pre škole koje zahtevaju od dece disciplinu i razumevanje odrasle osobe (razni kursevi jezika, treninzi itd.). Davno smo N i ja doneli odluku da decu bar do petog razreda nećemo opterećivati vanškolskim aktivnostima (osim u smislu razonode kao što je folklor ili plivanje). Trudimo se da ih podstaknemo da razmišljaju svojom glavom, da ne misle isto kao i većina. Reče mi Ana danas - šta si uradio do 12. godine - uradio si. Do tada se razvija mozak i sve što deca usvoje, prati ih kroz život kao fundament. Ta informacija je ostavila traga u mojim mislima i odzvanja mi ceo dan kao eho. 

Imamo još fore da ispravimo krive Drine, ako ih ima.

Dobro je.

Inače, kako vama prolazi ovaj Januar?

Ja sam nešto indiferentna, poprilično umorna, blago isfrustrirana količinom obaveza. Takav je i ovaj tekst. Ne može biti svaki lepršav, ne? =)

Hvatam olovku, pravim novi spisak "Promeniti...".

Pa, da počnemo...