Setimo se detinjstva.
Svih tih velikih radosti i sitnica koje su nas činile srećnima.
Setimo se bakinog kačamaka u koji stavimo malo kajmaka pa umotamo u lopticu. Kakva je to poslastica bila!!
Setimo se snega toliko lepog i čistog da smo obožavali (a tada i mogli) da od njega pravimo sladoled i da ga slatko pojedemo (svakako je to našim mamama zadavalo glavobolje, jer, grlo.., upale.., prehlada.., ali - vredelo je!! ).
Setimo se kićenja jelke, stavljanja svih tih ukrasa. Pa, gašenja svetla ne bi li samo lampice na jelki osveljavale sobu.. ahh, to diiivno šarenilo!!
Setimo se mame koja par dana pred Novu Godinu sprema, čisti, kuva.., pevuši, radosna, nasmejana..
Setimo se kako smo jedva čekali da svane, pa da odemo da se sankamo sa društvom iz ulice, da se grudvamo, pravimo Sneška. Igru bi nam prekidala samo kratka pauza za ručak i eventualno mokre nogice i rukavice.
Setimo se "Smrt staze", one u parku i one na Ski stazi odakle se vidi ceo grad. Samo najhrabriji bi se spuštali, a ostali bi zadivljeno posmatrali "smrtonosni spust" a onda sa divljenjem onoga ko se na taj spust opredeli i sprovede ga u delo.
Setimo se kad smo mi bili ta osoba!!
Da li možete da se setite poslednjeg zvona prvog polugodišta u školi, radost i graju usled nadvikivanja ko će kako provesti praznike?
Da li se sećate kako su nekada izlozi izgledali, šta nam je srce punilo radošću?
Jo-jo. Obruč. Autić. Barbika. Velika puzla. Džijadžojac (G. I. Joe). Koferče sa Sarom Kej. Beba lutka. Klizaljke, one male, plastične. Tetris...
Setimo se radosti pri otvaranju poklona.
Vidimo dečicu koju više ništa ne može da obraduje, kojoj usled prezasićenosti ništa ne drži pažnju. Vidimo decu sa nosićima u telefonima, u igricama, aplikacijama.
Vidimo dečicu toliko otuđenu od vršnjaka i igre da radije provode vreme u kući kraj televizora nego napolju, gde je magija, gde je mašta, gde je igra.
Roditelji, pustite svoju decu da se igraju, ali zaista igraju. Pustite ih da istražuju svet svojim prstićima. Nema poderanog lakta ili kolena koji može da zaseni iskustvo u veranju po drvetu sa Saškom sa kraja ulice, gde jedna drugoj pomognemo da se popnemo, a kako sići..? Snaćićemo se. I uvek se snađemo.
Sada me to poderano koleno ne podseća na pad, nego na dobijenu bitku. Ko kaže da ne mogu da siđem sa drveta na ovaj ili onaj način??!
Vidim roditelje koji u stopu prate svoju sveže uniformisanu decu (Zara, Replay..) i samo dovikuju "Paziii!!! Isprljaćeš se!!!!".
A kad se setim kako smo se Tea i ja zajedno spustile niz Smrt stazu, jedna iza druge, svaka na svojim sankama, pa smo se pri dnu tako jako zakucale jedna u drugu da smo na kraju obe završile u bljuzgavici, poprilično prljave, poprilično srećne.
Zato, sedite sa svojom decom, pogledajte ih pravo u oči i ispričajte im anegdote iz svog detinjstva. Pričajte im o sankama, modricama, Snešku, sarmicama od blata i lišća, kako nisu mogli sat vremena da vas nađu dok ste se igrali žmurke. Pričajte im o maminoj piti, bakinim kolačima. Dajte im ono što im današnjica sve više oduzima - detinjstvo. Kroz vas, neka se vrate u prošlost. Vratite se i sami. Okitite jelku uz zimske melodije. Napravite porodični ples. Izađite napolje, prošetajte, skupljajte lišće, šišarke, kestenje, pa kod kuće napravite malo carstvo na stiroporu uz pomoć čačkalica i malo lepka.
Napravite sa svojim detetom domaću toplu čokoladu. Pred spavanje, ugasite televizor, ušuškajte se i izmislite bajku.
Uživajte sada, dok još nisu počeli da zvone alarmi za buđenje za fax, posao, jurnjavu po gradu.
Naučite svoje dete da se ne plaši modrice. Padneš, ustaneš. Pocepaš, sašiješ. Isprljaš, opereš. Sve je to prolazno, samo su sećanja zauvek tu. Sećanja, lepe uspomene...
...a uspomene se prave istraživanjem Sveta malenim prstićima.
J.
