Kako uspešno (ne)voditi blog =)

Dragi moji, spremam se da pišem danima, nedeljama, da ne kažem - i duže. Ali, ne vredi... Ili se mališi prispavalo, ili traži pažnju (sada je u fazi kada se po ceo dan dere i istražuje svoje vokalne sposobnosti, što mamu prosto oduševljava!), ili je gladan. Ili.., ili.., ili.

Žena sam koja voli sve da završi, pa onda da na miru skuva kafu, sedne, otvori laptop, prelista novosti, omiljene blogiće. A za tako nešto u poslednje vreme se nema vremena. Rastu NAM zubi. Kad kažem NAM, mislim na malog stvora, ali pošto smo MI ti koji se budimo po celu noć, nunamo, presvlačimo, hranimo, tešimo, mažemo desni - NAMA rastu zubi.

Elem, pokušala sam da napravim venac za vrata, onako lep, jesenji, sa malo lišća, malo šišarki.., neki lepi diy projekat. Toliko puta sam ga ostavljala po strani, da je na kraju ono što sam stigla da napravim (a to je samo osnova na koju bi sve zalepila) poslužilo kao igračka i 10 minuta tišine za moj mozak. I to je nešto.

Shvatila sam da dok NEKOGA ne pošaljem u školicu, bloga mi NEMA. Pitam se, kako sve te silne mame stižu sve to da urade. Možda je do bekana.., moj je baš BAŠ hiperaktivan. Vidim ja da će morati da se sprovedu nove vaspitne mere :) Ljubi ga majka!

Kod nas ima novosti. Okrečili smo kuću, što je mene i mališanera preselilo na par dana kod mojih, mogu reći da smo baš uživali, ali - dom je dom <3 I sada je nekako više udoban i lep. Okrečili smo u dve nijanse kapućina, odvaja se kuhinja od dnevne sobe i trpezarije, nekako je baš.......baš....baš! 

Trenutno skupljam ideje za uređenje doma, 1. Decembar se bliži, a to za nas koji živimo za zimske praznike znači samo jedno - ČISTU SREĆU!!

Želim da sa vama podelim samo neke od slika koje sam religiozno sačuvala na telefonu, pa možete i vi dobiti neku ideju za neki diy projekat ili bar za kupovinu ili šivenje novih jastučnica u bojama Božića i zime.

Ovo je samo početak. Očekujte još mnogo toga, jer sam ja veliki Winter/Christmas lover (mora na engleskom, ne zvuči mi ovako lepo na srpskom)!

Ljubim vas sve,

Čitamo se...

Mami.

Danas nije Dan majki. Ni osmi mart.

Danas je samo jedan običan utorak.

Ovaj post na ovaj običan dan posvećujem NJOJ.

Mami.

Koja je od nultog dana mog života odvajala od svojih usta, tiho da niko ne primeti, "Nisam gladna sine, pojedi sve".

Mami, koja je uvek zagrlila kada je zabolelo.

Njoj, koja je oduvek znala ko sam ja, kada i ja to nisam znala. A još uvek možda i ne znam. A ona zna...

Mami, koja me je vodila za ručicu u vrtić, slušala moje doživljaje, brisala moje suze kada bi došao trenutak da se rastanemo i svaki put obećavala da se vidimo posle posla.

I svaki put bi se videle.

Mami, koja me je odvela za ruku u osnovnu školu, sačekala to prvo postrojavanje u vrstu, tako ponosna i tako lepa u gužvi. 

Mami, koja je bila tu za svaku priredbu, svaki roditeljski sastanak. 

Koja bi sakrila koju lošu ocenu od tate.

Mami koja bi mi, iako sam na kraju polugodišta bila 'onako', ispod jelke umotala Barbiku, iako sam mislila da je tu samo košulja. Njoj, koja bi me izljubila i izgrlila kada bi mi suze radosnice krenule, jer, Barbi je to.

Mami, koja me je poljubila i poželela mi sreću pre polaganja prijemnog ispita u srednjoj školi. Ja, koja sam prva ispod crte. Mama - koja me hrabri i bodri, čeka tiho da objave konačnu listu. Sreća, kada sam upala na željeni smer.

Mami, koja je podržala moju ludu odluku, u poslednjem trenutku donetu, da umesto Pravnog, pokušam da upišem Učiteljski fakultet. Ja, koja nisam upala, jer je lista jako mala. Mama, koja učini sve da upadnem na fakultet, pa makar i istureno odeljenje u Vršcu. I ona - koja omogući moj život od godinu dana tamo. I stan. I račune. I hranu. I upisala sam se na budžet u sledećem roku.

Mojoj dragoj mami, koja je tiho ušla u sobu, pre tačno godinu dana, a još tiše rekla "Stigli su Joco". Njoj, kojoj suza radosnica nežno ide niz obraz dok me predaje mom budućem mužu. Njoj, koja je okitila celu kuću, danima nije spavala da bi napravila gomilu hrane za sve zvanice koje dolaze po mene...

Njoj koja je pronašla restoran, cvetiće za ruku i sako.., koja mi je kupila venčanicu...

Mojoj mami.., koja me je nežno te noći pre carskog reza zagrlila i poljubila, rekla "Srećno, sine, budi hrabra, ljubi te majka". Njoj, koja je sačekala na stepeništu da uđemo u kola, a tu i tamo bi joj odsjaj svetla pokazao mokre obraze.

Njoj koja je spremila sobu sa mojim najboljim prijateljem, Njim, baš onako kako ja volim. Da me dočeka sve lepo kada dođem sa mališom iz porodilišta.

Njoj, koja je dolazila svaki dan posle posla, sa kraja na kraj grada, ne bi li mi pomogla, da malo odspavam.

Njoj, koja danas dolazi, na godišnjicu moga braka, vadi šerpe i lonce, puding i piškote i kaže - "Hajde, sine, da pravimo tortu! Začas posla, videćeš!!".

Njoj.

Nema takve nigde više.

Neće je nikada ni biti.

Zato nemojte da me pitate ko je moja najbolja prijateljica. Ona je.

Imam želju da joj skinem zvezdu sa neba, da joj napišem najlepšu pesmu. Da joj dam nešto što niko drugi ne može da joj pokloni. Svu moju ljubav, zauvek.

...i besmrtnost.

Imam sada želju da je zagrlim.

A kada je pitam "Šta bih ja sada mogla da učinim lepo za tebe, mama?", odgovara mi "Samo, sine, budi srećna...".

Ljubim vas sve,

Čitamo se...

Naš dan..

Danas je taj dan. Taj broj 1. Naš broj 1. Naš dan.

Pre tačno godinu dana, tačno u ovo vreme dok vam kuckam ova slova, moj najbolji prijatelj, osoba koju sam suđena da pratim pod ovim zvezdama, moj čovek - postao je i moj muž. 

Pali su potpisi na parčetu hartije, pali su osmesi. Pale su suze radosnice, okitili smo jedno drugom domali prst desne ruke.

Svi su se radovali. Pozvali smo ljude koji nas bezuslovno vole i koje bezuslovno volimo.

Bila je mala svadba. Odabrani ljudi, odabrani prostor, odabrani meni - savršen švedski sto. 

Svi su uživali u hrani, piću, ambijentu, muzici.

Ali, nakon što smo svi otišli kući, svi su nam javili da su najviše uživali u našoj sreći i ljubavi.

Mi smo tako zaljubljeni jedno u drugo. I dalje. Zauvek.

Gajimo nežnu ljubav, pažljivo pričamo jedno sa drugim.

Tu i tamo, fore radi, se i zakačimo malo, čisto da se malo još i više zbližimo.

Rodio se mali anđeo. Doneo nam je neiscrpan izvor sreće i radosti, osmeha, ljubavi.

Ne postoji ništa drugo.

Anđeo je bio sa nama tog dana. Sve vreme sam plesala, sakakutala. Po tome koliko je anđeo živahan, sigurna sam da mu je taj dan prepun ljudi, glasne muzike i cupkanja prijao.

Anđeo spava, tata mu čuva san. Ja sam u dnevnoj sobi, napravila sam ručak.

Smutila sam Nesić, naprskala novi omiljeni parfem, na usne namazala karmin koji volim.

Život jedne mame se u početku svodi na pelene, kuću, kolica, bljuce, cucle, flašice i zvečke.

Ne marim. Današnji dan, našu prvu godišnjicu braka ćemo provesti upravo tako - zajedno, radeći sasvim normalne stvari.

Ali, već bacamo polako oko na vikend za dvoje u neposrednom okruženju (živela baka koja voli svog anđela toliko da jedva čeka ceo vikend sa njim).

Sedim, pijem kaficu, smešim se gledajući iznova i iznova naše slike. Taj dan je bio nešto posebno. Čuvamo ga u posebnoj kutijici, skrivenoj od svih. Naši doživljaji tog dana su toliko čisti, intenzivni i lepi, da samo jedan pregled slika nas vrati u čistu, besprekornu, sreću.

Lepo je setiti se pogleda dok nam je, vrlo namćorasta, matičarka čitala 'prava i obaveze'. Sećam se kako mi je srce tuklo, imala sam osećaj da će da iskoči iz grudi. Znala sam da sam dobila zauvek to čarobno mesto u sred vasione, ispod njegovog grudnog koša. Samo je moje!!!

Sećam se uzbuđenja dok sam se spremala. Neprospavana noć pre, ali ništa što Tixy ne može da popravi šminkom, pozitivna tenzija - hoću li mu biti lepa? - i njegov osmeh i dah koji je stao kada me je ugledao.

Sećam se Mikicinih baletanki, koje mi je donela u poslednjem času, jer u visokim potpeticama mogu da izdržim svega sat-dva.., ipak sam trudna.

Sećam se Sonje, koja obigrava sve vreme oko nas sa fotoaparatom u rukama i ma koliko se trudila da bude nevidljiva, gledali smo je kao dragog gosta, ne nekoga ko je tu da zabeleži sve. A uspela je. Uhvatila je moje smejalice, njegove poglede, mamine suzice...

Sećam se moje drage kume Dusi, koja uleće i spasava moje uzburkano srce, vezuje mi mašnu oko struka, koja je bila tako neposlušna u mojim polu-drhtavim rukama. Sećam se njenog blagog osmeha, očiju u kojima su godine druženja i sve što smo zajedno prošle. I ovaj dan.., koji delimo do kraja života.

...i mene... koja ga čeka. Nestrpljivo. 

To je dan kada svaka devojka treba da se oseća voljeno. Prelepo. Jedinstveno. Ispunjeno.

Njegovo... i samo njegovo.

Jer, sve drugo bi bilo prosto nezamislivo...

Ne odsutpajte od svojih želja. Ne zadovoljite se osrednjim. Čekajte ceo život ako treba taj komadić pod nebom što vam fali. Vredi sačekati... 

U ime prave ljuvavi, lude, neobuzdane, nasmejane!

Lepe, nestašne, detinjaste...

U ime svih godina koje slede.

U ime nas i naših srca...

Volite se.

Kao i uvek,

Ljubim vas sve, najmnogopunije,

Čitamo se...

Slani oblačići za oblačne dane =)

Šta da vam kažem, slika govori 1000 reči.., pa i više!! Dane sam provela kuvajući =) Napolju je hladno i sumorno vreme, a u meni sija neki novi polet, jer - jesen to u meni budi.

Pitanje je dana kada će cela kuća da miriše na cimet (recept za mafine delim čim ih napravim i sliknem).

žMu i ja smo odlučili da je vreme da se vratimo zdravim navikama i da je svinjogojstvu došao kraj. On ima jak karakter i ne brlja puno a ja skoro svakom obroku moram da dodam ono neeeešto, da mi donese osmeh na lice pri prvom zalogaju, pa i petom.

Veliki sam hedonista i mnogo volim da ručkam, pa je skidanje bebećih salčića bar za sada samo misao. A i ne smetaju mi toliko.., kad mi budu smetali - nešto ću po tom pitanju i uraditi. To je onaj momenat kada staneš pred ogledalo i više ne možeš da staneš u ogledalo i malo ti se sve smuči, pa kreneš u akciju.

Ja sam još uvek lenja. Treba trčati, tegove razvlačiti, znojiti se, brzo hodati, čučnjeve raditi, ne jesti majonez (i u tortu bih ga stavila =)), ne piti Kocu (kako, bre, bez Koce??!!)...

Doći će i taj dan. Deliću sa vama i svoje fitnes iskustvo, kad se desi, a za sada - idemo u svet hedonizma.

Doduše, ovih prvih par slika, koje sam prosto morala da podelim sa vama - to je obrok mog fitnes muža. Grilovana piletina, grilovani mix - meksički i baby. Malo vlašca, malo susama, malo soli i MILINA.

Nisam bila lenja pa sam malo eksperimentisala i napravila domaći paradajz potaž. NutriBullet rules!!

Dva paradajza i veliki crni luk sam iseckala i bacila da se prže na malo ulja, kada su pustili sokove, ubacila sam malo začina - biber, so, vlašac, beli luk u prahu i malo čilija, dodala sam pola kašike brašna u sve to, pa presula u Nutri i dobro isitnila. 

Prelepost. Ukus - za 10!! Može da se jede kao potaž a može da se iskoristi kao preliv za špagete, a preko da se narenda feta sir ili možda pospe malo parmezana.

Njam!

Kao što sam obećala, napravila sam slane oblačiće =) Ali su preživeli slikanje tek iz četvrtog puta, zato mene evo, malo kasnije nego što obećah.

Prvi put kada sam ih napravila, "slučajno" su svratile komšinice, male i velike, mamina Mikica, tata je baš tada došao gladan sa posla... Drugi put, brat Marko je banuo sa drugom, malo je reći da su obrstili činiju, koja je, činilo se u početku, bila velika. 

I tako svaki put. 

Juče sam ih nadmudrila, napravila sam duplu porciju i bila po sistemu 'sakri svoje'.

Da ne dužim puno - evo oblačića...

A evo i recepta:

• 2 jaja
• 200 ml kisele vode ili jogurta (ili pola- pola)
• 1 prašak za pecivo
• 200 gr (bilo kog) sira (ja volim fetu)
• 200 gr brašna
• pola kašičice soli (zavisi od slanoće sira).

Sve ručno mešati, treba da bude gusto... Zagrejati u šerpicu ulje (ili mast), dva prsta od dna. Uzimati velikom kašikom kuglice testa i spuštati prstom u ulje. Ah, da, kada se ulje doooobro zagreje malo ga smanjiti, i na toj nekoj srednje jakoj vatri peći.

I - njam!!!

Malo je reći da će narod da se oduševi! Mene oblačići podsećaju na to kada sam bila osnovac, pa bi letnji i zimski raspust provodili na Zlataru kod babe & dede... Čim bi se oglasilo poslednje zvono u školi - za nas troje bi to bio znak da nas samo koji dan deli od leta zabave. Obožavali smo selo!! Osim nas troje, došli bi i drugi unuci i unuke, kuća bi bila puna dece a sobe pune radosti. U svakoj sobi je bilo po nekoliko onih kraljevski velikih i visokih, pravih planinskih kreveta. U selu nema šale, čak i leti je uveče dosta hladno. Obožavali smo da se šćućurimo jedno pored drugog, a baba bi samo bacila ogroman jorgan preko nas. Kako si se namestio - to ti je do ujutru, jer je jorgan bio baš, baš težak.

Ujutru bi nas budio miris uštipaka (iliti oblačića) i deda koji je neostvaren operski pevač pa, dok loži vatru, peva na sav glas, a kuća se ori. Nikome to nije smetalo. Znao se red - prvo doručak, pa onda srednji unuci sklanjaju sto, Branka i ja kao najstarije - peremo sudove i sređujemo kuću a najmljađima je samo bio zadatak da se igraju i sklone sa puta =)

Nedostaju mi ta leta i te zime. Kako smo 'porasli', sve manje imamo vremena jedni za druge. Posao, predodređeni odmori, gradska vreva.., gusti rasporedi, prioriteti. Nekako smo zaboravili na bezbrižnost koju je raspust donosio.

Ali, kad god napravim oblačiće, u uglu usana mi se izvije osmeh, jer se ponovo setim svega.

Čuvajte svoje uspomene. Vezujte ih za sitnice koje će vam mamiti osmeh u budućnosti. Nađite vremena da pravite nove uspomene, koliko god zauzeti bili. Jer, kada se sve svede na papir, život ne čine na vreme obavljeni sastanci, tačnost proračuna, rastojanje puta između dve kancelarije. Život čine uspomene koje vas teraju da se nasmejete pa čak i po ovako tmurnom danu.

Zato... ŽIVELE USPOMENE!!

ŽIVELI OBLAČIĆI =)

Ljubim vas sve,

Čitamo se

Čudan neki dan..

Tek je počeo dan, a meni se već svašta-nešto desilo.

Prvo, moj mališan je dobio svoju prvu čvorugu. =(

Obradovali smo se jedno drugom, bio je u hodalici, uzeh ga u ruke da ga dignem visoooko visoooko i - štok. Ko je stavio glupavi štok tu??? I zašto sam tako tupava, pa ga nisam videla?!!

Elem, siti se isplakasmo, sinčić možda pola minuta, jer je već našao zanimaciju, a ja narednih pola sata. Čim bi suze stale, setila bih se onog tupog 'ČUK' male glavice o štok i suze bi opet potekle. Takve smo mi mame. Na jednu bebeću suzu, protekne bar sto naših. Ali, krišom treba plakati, jer ako mališan vidi da da mama plače, eto drame. Znam da će biti hiljade čvoruga, poderanih kolena, masnica, razdrljanih laktova, ali za ovu - ja sam kriva. Aman, ljudi, ili povadite štokove ili učite na mom primeru i pazite. 

Duša me boli.

Taman smo se oboje malo smirili, pa je i otok malo spao (nije velika čvorugica), stavila sam, dabome, kašiku hladnu na isti. Dolazi žMu, objašnjavam mu situaciju a on ne zna koga više da grli, da l' ranjenika malog, ili mene naduvenu od plača.

Jedva uspavah srećicu. Pogledam levo, pogledam desno – GDE MI JE KAFA??!!!

Prilazim tiho sobi gde moj najbolji prijatelj vršlja po stvarima i pravi haos (kako samo muški pol ume), pitam:

„Neco, jesi li mi ti uzeo kafu?“

Sigurna sam da sam izgledala jako tužno i nesrećno, pa mi on zabrinut odgovori:

„Niiiisam, srećo, samo sam je pomerio.“

„Gde je?“

„U kupatilu na onoj najvišoj polici.“

Gledamo se tako par sekundi tupo. On ima taj ritual da se 'picani' u kupatilu i pije kafu. Ja te rituale nemam, niti ih volim. Kafa je za sobu, krevet, sto... 

Ali, nije to sve.

Vidim da nešto muti, ulazim u kupatilo, uzimam kafu, a tamo – samo jedan gutljaj!! Skupljam svu snagu ovog sveta da ga ne pretvorim u prašinu i tiho mu govorim „Ljubavi, nemoj više da mi uzimaš kafu...“

„Neću, srećo..“

Znam da lagi. Svaki drugi dan ista borba.

Skuvah drugu kafu i reko da sa vama podelim svoje muke. A, vi kako ste?

p.s. U toku dana delim recept za slane oblačiće iliti male uštipke, prava jesenja poslastica, pogotovu za hedoniste kao što sam ja... 

Idem da nadgledam sinčića, nikad se ne zna. A kako stoje stvari, nova kafa je tu, moram i žMua da nadgledam.

Ljubim vas sve,

Čitamo se 

Mamina ljutenica

Danas smo svratili da vidimo mamu, pa nisam bila lenja, škljocnula sam koju slikicu ljutenice, ili kako je ja zovem - ljute salate.

Ima ljuta i light verzija, ko kako voli, neka pravi. Ja moram praviti i jednu i drugu, jer, kao što rekoh NE VOLEEEM ljuto a moj N - Inferno style.

Ovako lepi, sivi dani me podsećaju na sve te nove početke, na novi školski pribor, na zakletvu da ću i ove godine učiti na vreme a neću biti kampanjac. Sve te uredno ispisane sveske, uvek sam pisala polu-krasnopisom.., sve te olovke u boji, gumice, sveske sa šarenim koricama... Pa, sve lepo složeno u rancu. I učiteljica koja nam zadaje domaći 'Kako sam proveo letnji raspust' ili 'Jedan momenat sa raspusta koji mi je promenio život'. 

Kad god sam kod mame i tate, prođem pored moje osnovne škole (teško i da ne prođem, na kraju ulice je), okružene zelenilom, koje sada polako, tu i tamo, žuti. U sred Košutnjaka, moja škola je jedna od najlepših lokacija u gradu. Imala sam sreće, pa je moja učionica gledala na moju ulicu i mogla sam da pratim kada se mama vraća sa posla, kada najmlađi brat iz vrtića. Srednji bata je bio sa mnom u smeni, jer je razlika između nas dve godine.

Volela sam jesen, jer bi tada u školi skupljali lišće, žireve, šišarke.., pa bi pravili razne kolaže, razglednice, knjige...

Nije se puno promenilo ni sada. I dan-danas me možete videti kako skupljam male šišarkice, lišće i pravim razno-razne gluposti. Sve te male gluposti ću sa vama da podelim. Sigurna sam da će vam se dopasti, koliko god godina imali.

Da se vratim na maminu zimnicu. Obe su 'ljutenice' kako ih mama zove, ali ja ipak levu zovem ljuta salata.

Evo i recepta:

• 3 kg šargarepe očistiti i izrendati (a može i na šnite)
• 25 ljutih papričica iseći na sitno (ili na šnite =) ), a ako ne volite ljuto - izaberite crvenu, zelenu, žutu papriku i sec-sec-sec =)
• 3 glavice belog luka, očistiti i iseckati sitno
• 2 veze peršuna oprati, iseckati sitno
• 5 ravnih kašika soli
• 3 ravne kašike šećera
• 4 kašike esencije (pošto ja pojma nisam imala šta je esencija, kaže mama da ima u Maxi-ju da se kupi u flašici =) )
• 1/2 litre ulja

Sve to izmešati, ostaviti da prenoći (24h) i pakovati u teglice. 

Voila!

To bi mu bilo to. Posle 24 sata, salata je spremna!! I preukusna!!! Ovo je mera za otprilike 5 tegli salate (iliti 5 dana ručka kad je moj dragi u pitanju). Na slici su manje teglice, pa ako salatu pakujete u takve, izaći će oko 10 komada.

Plava salvetica preko teglice je specijalno za Anči <3 ali, generalno volim da mi zimnica, osim što je ukusna i zdrava, lepo izgleda. 

Pa, poigrajte se... napravite nešto jako lepo za jedan dan, budite i vi domaćini i domaćice kao što se ja sada pravim da sam :)

Sledeći put vam delim recept za mamine slane oblačiće... NIKADA ja neću smršati sa takvom kuhinjom i takvim apetitom. Ali, ti ukusi, mirisi, boje........prosto mame!!

Ljubim vas sve,

Čitamo se

Jesen i sve njene boje

Osoba sam koja prosto živi za početak Oktobra (po mom kalendaru - jesen počinje tada) i sve te savršene boje i mirise.

Dok šetamo našom predivnom ulicom u Zemunu, a lišće nam šušti pod nogama i pod točkovima kolica, osećamo miris sveže pečenih paprika. Tačno mogu da prepoznam koja je kuća 'domaćinska'.

To me vraća u detinjstvo, kada bi tata kupio džakove i džakove paprika, pa bi se skupile mama, tetka, mamina drugarica Mikica, još po koja komšinica i ja. Sele bi smo, doooobro se obukle, vezale bi nešto oko struka ('da ti ne nazebu kosti') i do kasno u noć bi ljuštile paprike i bacale ih tako oljuštene u ogromno bure. Paprike su bile tako tople od pečenja, a napolju bi bilo tako hladno. Jedva sam dočekala da ubacim šape u novu turu sveže toplih paprika ne bih li se malo ugrejala.

Tu bi mama i žeMske delile 'ratne priče iz kuće', a ja bih samo ćutala i pažljivo slušala, kako bi mama rekla 'hvatala bih beleške'.

Uvek bi se tu ispričao neki dobar mastan vic, samo za devojke, ili bi se saznao neki tajni recept. Ponekad bi se provukao slučajno i neki svež trač, koji bi pratilo tiho kikotanje.

Par godina kasnije, ja bih okupila moje drage drugarice, pa bi mi delile sitne tajne a mame bi delile tople savete. Nekako nas je sve to još više povezalo. Imala sam osećaj da radimo nešto bitno, u isto vreme održavamo tradiciju i pravimo zdravu hranu. A, opet, družimo se i uživamo.

Sutradan bi usledilo mlevenje te , s' mukom oljuštene ;), paprike. To je radila uglavnom mama. Onda ide tatin omiljeni deo - mešanje. Uvek je bio hedonista. Sebi bi skuvao vino ili sipao pićence, seo bi pored šporeta (uvek smo pekli ajvar u letnjoj kuhinji, živimo u kući pa je tata napravio 'šupu' za takve stvari), i lagano.., malo uživancija uz muzikicu, malo mešanja. A mama i ja iz kuće dovikujemo 'Večeraaaaa', 'Kafaaaaaaaaaa'...

Nekad se peklo po 50 tegli ajvara. Jer, tu je rodbina, treba uvek da se nađe, da se ponese. A sada - dosta će biti 20. Narod se sve više okrenuo kupovnom. A ovo naše je ipak slađe. I više je lično. Rešila sam da sa mojom Anom ove godine razmenim zimnicu, pa ćemo obe lepo upakovati i razmeniti ajvar, turšiju, ljutenicu i još po nešto.

Male stvari. Male stvari su ono što život čini lepim.

Molim mamu da me nauči da pravim njenu savršenu, i za sat vremena gotovu, šargarepa-salatu. Sada sam udata žena i treba da znam takve recepte. A, svakako, N je baš voli. Tamani po teglu na dan (dok mu ne dosadi.., a dok se to ne desi, prođe bar 20 dana...). 

Delim u sledećem postu recept za tu 'ljutu salatu', verujte, oduševićete se. Ima ljuta verzija i blaga, meni omiljena. Nisam ljubitelj ljutog, dok N - što je ljuće - to bolje.

Imala sam želju da ovaj, prvi post, napišem juče, fora je - 1. Oktobar, jedan od mojih omiljenih meseci u godini. Ali.., život. Beba. Kuća. =) Sve.

Ljubim vas sve,

Čitamo se

Olimpijski dani...

Ustali smo u 7am. Alarm A La Mušmula nas je slatko probudio... Taj mali bebeći kez od ranog jutra nas potpuno razoruža i onako narogušene usled prekinutog međed-sna nasmeje od srca.

Dan k'o dan. Vreo, avgustovski. Oh, što ne volim leto! I vrućine. I sparine. I nedostatak hladnog, 'krispi' vazduha. Vi što volite + temperature, mora, koktele i znojenje, uzdravlje!

Kad smo već kod nazdravljaja.., kupih pre par dana sebi čaše za vino. One lepe, visoke, široke.., one filmske... Znate, one.., koje kada vam sipaju vince u restoranu u njih - znate da ćete to vino papreno platiti. E, baš te! :) I sada, svako veče, kad uspavamo mališu, mamasita sebi sipa malo belog (ili crvenog... mada belo sada češće - jer rastu zubići malenom stvoru, pa koristimo belo da mu namažemo desni, posle čega se fino smiri i zaspi ((ne, ne opijamo bebu, samo mu mažemo desni :D )). Čaša belog i malo Jane Austin filmova.., ili malo GoT -a (Game of Thrones). Pranje cuclica, flašica, pripremanje obroka za moguće buđenje noću i jedno ujutru (ah, miline...). 'Zatezanje' kuće, da me ujutru dočeka kol'ko-tol'ko čista, jer sam ja jedna od onih kojima nesređena kuća više pokvari dan nego neki zaista ozbiljan problem (boles' ne bira :D), pa vince i krevet... Mališa ima 6 punih meseci, ja i dalje ne mogu da živim po konceptu SPAVAJ KADA BEBA SPAVA. Svi daju taj savet izdašno a ja - NISAM NA DUGME. Za mene je spavanje ritual. Ne mogu bilo gde da spavam, ne mogu bilo kada niti mogu kada je oko mene haos, gužva i buka. Nije da mi treba ambijentalna muzika niti zvuci prirode, kašmir posteljina i neko da me češka (mada zvuči savršeno, zar ne??!) ali, osnovne stvari - zamračena, ne mrak!, soba; smanjeni uređaji, čista okolina. Eto, nije teško meni udovoljiti (haha, šalim se, pakao sam!).

Ovaj gornji deo sam napisala pre tri dana, a onda se desio - život i neka silna jurnjava, tako da - idemo dalje.

Elem, gde stadoh? Jeste li primetili koliko često koristim zagrade? To je zato što imam previše toga što bih u trenu podelila sa vama, dosta isprepletanih misli, pa koristim zagrade ne bih li vam približila zapravo kako razmišljam, šta se sve dešava između moja dva uha :D.

Jaaaaaaaaaaaaako mi je prija ovo malo hladnije vreme!! Jedva čekam jesen i te lepe boje! I sve sa ukusom bundeve, mirisom cimeta i svežinom kiše.

Kuvala sam! Bebi sam pravila 'bebeći fud' a nama matorima zapekla piletinu prelivenu kačkavaljem i začinima, sa pirinčem 'a la Yoca' sa strane. Nemam sliku naše hrane, nestalo je pre nego što sam uhvatila telefon u ruke. Obećavam slike sledeći put.

Moj pirinač? Mnooogo lep prilog. Kupujem onaj pirinač u kesicama, nebitno da li je Basmati ili Uncle Ben's. Ubacim u ključalu vodu, desetak minuta se krčka, i kad se iskrčka, zakačim ga za rupicu u kesi (ko kupuje taj u kesi zna o čemu pričam) o česmu u sudoperi. I on se tako cedi dok visi. Ostavim ga oko 5 min... Kad se iscedi, stavim ga u moju omiljenu okruglu, staklenu, providnu činiju, ubacim veliku kašiku margrarina ili putera, biber, so i naravno malo belog luka u prahu. Samo ću reći da plane svaki put sa stola. Moj dragi koji je baš gurman i voli da jede začinjeno, ali je poprilično izbirljiv - obožava taj pirinač. Probajte...

Pravila sam paradajz čorbu sa parmezanom i home made hlebićima sa belim lukom (brusketići, ez aj kol dem). Bilo je...................pa, recimo da smo olizali šerpu.

 U kuhinju mi se ušunjao vlašac, pa ga sada samo u kafu ne stavljam :)

Beban je malo neUrozan ovih dana, rastu mu gornji zubići (ponekad imam osećaj da mu rastu dve kljove koliko se dere :) <3 ), pa smo dosta raspored prilagodili njemu. Ujutru se dobacujemo ko će da ga nosa, da se igra sa njim i da ga zabavlja dok ono drugo pere sudove, pravi doručak, užinicu za bebu, sređuje kuću (ono drugo sam, očigledno - ja). Pomalo smo zatvoreni u kući, jer ne volim da idem igde sa nervoznom bebom, ako ne moram. Sreća, pa imamo predivno dvorište, prostrano, sa dva lešnika, dve zove, trešnjom, bagremom. Po ceo dan smo napolju.., mališa baš voli svež vazduh. A, ko ga ne voli? I njemu prija ovo osveženje koje smo dobili na poklon u sred Avgusta. A ja? Ja ne izlazim sa terase :) Uspavam ujutru malu veknicu, turim lonče, upalim moju lavandicu (lap top) i - uživanje može da krene.

Počela sam da skupljam ideje za uređenje doma, poprilično sam uzbuđena što je to sve bliže i bliže. Počeli smo sa vratima i prozorima, sledeći su na redu spoljašnja i unutrašnja izolacija, pa onda crtanje - gde želimo zidove, koji raspored itd. Mnogo je lepo kada imaš ogromnu prostoriju od 100mkv koju možeš da urediš kako god želiš. A još je lepše kada ti tvoja jača polovina daje podršku u svim sitnicama koje si oduvek želela. Kao što je velika kuhinja. Mala vešernica. I naravno - garderober <3. Pinterest je TU, pa koga zanima kako sam zamislila sve to ili da dobije neku lepu ideju za uređenje svog doma, klik. Šta reći.., baš sam srećna! Ovo je najveći projekat koji sam do sada radila i mogu reći slobodno, jedna od najuzbudljivijih stvari koje su mi se desile. Gradim SVOJ DOM ali ONAKO KAKO JA ŽELIM <3.

Ovih dana smo uživali u igri naših sportista na Olimpijskim igrama, ali mogu reći da su i kod nas poprilično olimpijski dani... Kada ti dan traje 3 dana, kada ne znaš da li si jeo poslednji put danas ili juče, kada je sedenje uz kaficu u miru čist luksuz - tada znaš da je došlo vreme zaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa - dadiljuuuuu :) hahahha.., šalim se. Vreme je zubića, generalnog čišćenja, renoviranja i jurnjave. Ali, biće uskoro i vreme za neku dadilju (mora i mama malo da se pokrene - trening, kafenisanje bez griže savesti itd).

Ali, o traženju dadilje, listi za jesenje generalno čišćenje i treningu posle carskog neki drugi put.

Ljubi vas vaša Yo