Kažu da je proleće..

Gledam Instagram i Facebook, prekriveni su slikama cveća, sve laganijih outfit-a, šoljicama kafe ispijenim uz zrake sunca...

Moram priznati - sve to u meni budi jaku inspiraciju da se pridružim 'prolećnom klanu'. Kod nas u bašti je sada mali raj =)

N je sredio dvorište, pobacao sve što tu ne pripada, okopao zemlju, ogradio drveće ciglom.., zaista izgleda predivno!! Par dana je bilo tmurno i neraspoloženo vreme i samo nas je kalendar potsećao da je zapravo proleće.., ali, evo.., današnji dan nam se odužio za svaki sivi oblak.

Kako sam se juče 'razbacala' po kući dok je Straja spavao - oprala i sredila terasu (jerbo čekamo divne goste), oribala frižider, nanovo proverila datume raznih sosića i teglica koje stoje u vratima.., na red je čak pao i moj orman. Povadila sam sve stvari i nisam baš imala vremena za KonMari metodu, ali za početak sam spakovala zimsku opremu u velike vreće, a ono što priliči ovom prelepom godišnjem dobu  sam rasporedila u dve kategorije 1. sviđa mi se i nosiću, i - 2. ne dopada mi se - pokloniću ili ako se vide tragovi nošeća - obesiću o prvi kontejner.

Već sada kad otvorim orman - osećam se bolje, mogu misliti kako će biti lepo kada se preselimo u novi dom, a tamo planiram mini-garderober (koliko mi to prostor bude dozvolio.., mada, sećate se minijaturnog a savršenog garderobera Keri Bredšo?).

Sada sam ugrabila koji minut.., mališani spavaju, skuvala sam, treću po redu (od 6am sam budna =)) kafu, pustila moju omiljenu Blossom i uživam. Imamo tu sreću da u dvorištu imamo baš dosta različitog zelenila, pa nam razno-razne ptičice dolaze u goste. Evo, upravo se vrapčići nešto prepiru. A u zovu kucka mali detlić. Ovo su oni dani kada zaista treba zastati, pogasiti sve (evo, poklapam i ja laptop uskoro) i jednostavno uživati. Male stvari, ljudi moji dragi, male stvari.

Bacam pogled na, za sada, tri posađena cveta - vrlo sam ponosna! Za nekoga ko je pre dve godine ubio kaktus :( osmelila sam se i pustila u avanturu zvanu - #džunglica . Planiram da sadim još, čim sutra budem otišla do pijace, a tamo ima zaista lepih sadnica da se kupe. Mislim da ću ove godine da posadim i jednu jelu ili bor, planiram možda i dva drveta (svaki da predstavlja moje malo čedo). Saznala sam da nam je komšija ekspert za kalemljenje ruža, pa mogu vam reći da ta informacija neće ostati neiskorišćena =)

Dok ja moju džunglicu ne ozelenim i ne ušarenim, sa vama delim slike koje su me inspirisale ♥

Ljubim vas sve,

Čitamo se...

Jutra kao ova, zauvek, molim!

Beka se budio celu noć, rastu mu zubi. Kada je konačno zaspao, prebacih dragog mi muža kod njega, ne bi li se barem jedno od nas naspavalo. A dragi, stariji sin, Đorđe.., često ume da bude ranoranilac.., ali je danas mamu obradovao i 'odvalio' do devet.

Ne moram da spominjem da me ramena bole kao da sam nosila veliki teret između dva grada.

Ali..,

ali...

Nešto je bilo u vazduhu ovog jutra. Lako sam ustala,  dala mališanu da gleda omiljeni program, uz čokoladno mleko i omiljeni doručak. Ona dva mufljuza i dalje spavaju, tu apsolutno ništa neću da menjam. I dalje imam ostatke prehlade koji se vuku zamnom, kao kakav plašt.., ali rešila sam da i to ignorišem. Poješću pomorandžu.., iscediću limun.

Uzeh polagano da sređujem reon po reon kuće, i kao osoba kakva jesam, priznajem - kako koji deo dođe do iole normalnog stanja, meni je sve lakše i lepše. Znam, zvuči blesavo. Ali ja jesam jedna od onih - red u domu, red u glavi.

Kuvam dragom jutarnju kaficu, da ga dočeka taman vruća kada ustane.., mada.., sada tek vidim da će ga ipak dočekati mlaka.., nisam očekivala da će ovoliko dugo spavati. Nema veze. Mi smo roditelji, navikli smo na hladnu kafu.., mlaka nam dođe kao polu-neistražena teritorija koja obećava neki uspešan dan.

Završavam sve što sam naumila.., sve sobe, posteljine.., 'puštam' mašinu veša.., perem sudove. Ne znam za vas, ali ja volim da radim po kući.., pogotovu kada vidim da se moj rad i trud poštuje i ceni. Ne, ne očekujem da se ne diše u kući, da se ne brlja, ne prlja, ne mrvi.., to NIKAKO. Samo kad vidim da se ipak neke stvari vraćaju na mesto, pokupe za sobom itd.

Mnogo sam skrenula sa teme... kao i uvek :) izvinite.

Dugo se nismo ispričali i imam prosto potrebu da vam kažem sve.

U momentu kada mešam sebi kafu, odlučim da sam jako raspoložena za moju milu Blossom Dearie - They say its spring . Već prvi taktovi i njen glas u kuću unose tako lepu energiju, lep osećaj koji se ne može sakriti. A i zašto bi krili lepe stvari?

Iza te pesme, ide moja omiljena Blossom Dearie - Tea For Two , a kada me posle YouTube 'baci' na ceo njen album, ili pusti neponovljivu Norah Jones .., mislim da znate kako se osećam.

Probajte da mi se pridružite u prelepom osećaju. Pustite ove pesme, skuvajte sebi jednu lepu kafu - BAŠ ONAKVU KAKVU STE ODUVEK VOLELI, bez obzira na to da li u njoj ima kašikica šećera, ili malo više mleka, ili šta god da je da volite. Udovoljite svojim čulima!! Čulo ukusa će slaviti. Čulo sluha će se zavaliti u ležaljku i klackati se levo-desno sa širokim osmehom na licu. A ako stavite cimet u kafu - i čulo mirisa će zapevati svoju melodiju <3

Takav je neki dan...

Vi, kako ste?

Tufna it is.

Zdravo, ja sam Jovana, imam 32 godine i dva sina. Živim u Zemunu u kući, sa mužem, dva mališana i svekrom. Dok se borim da preživim izazove koje nosi majčinstvo dva mala zvrka sa nešto malo manje od dve godine razlike između njih, naćićete me kako srčem kafu iz šolje veličine svoje glave, tražim momente mira i listam po Pinterestu slike i tražim ideje za naš novi dom, koji se dešava vrlo, vrlo uskoro.

Dok vam ovo kuckam, mlađi mladunac udara po laptopu, a stariji je na samo par minuta od kuće, sa tatom svojim, na putu od vrtića. Svekar upravo ulazi u kuću sa posla i shvatam da je ovo najgori mogući momenat da krenem da pišem blog IKADA!!

Ali, opet.. uvek se vadim na isto. Svaki put sam u fazonu - e.., nemam vremena..., eeee, nemam sliku.., eeee.., eee.., eeeee... Rešila sam da stanem na put tom mom OCD mometnu i da ne čekam momenat kada ću moći da lupim perfektan selfi ili da čekam da uslikam savršeni kutak doma - to se desiti neće!! Selfi neće - jer mi je kosa u punđari - samuraj stil - većinu vremena. A ovo o domu da ne pričam. Živim u kući sa četiri muškarca... I dok sve vreme idem za svima njima, skupljam, briskam, prebrisavam, perem, sklanjam, slažem.., moj dragi N mi kaže da moram da se malo opustim, da krš može uredno na kraju dana da se složi a ne sve vreme tokom dana. HM! Zna li on koga je oženio??!!

Ali opet, u današnje vreme, majke su sebi zadale i previše visoke kriterijume - te - neka jede organsko; te - ograniči mu vreme pred ekranom; te - provedi vreme u igri sa detetom; spremi kuću; operi veš; budi fit; budi društvena; budi dama; budi elokventna; ti si prozor u Svet svojoj deci.., bla bla bla bla...

Što kaže jedan pedagog - 'U stara vremena majka kao majka nije imala toliko pritiska. Tada su komšijska deca dolazila da čuvaju bebe, ručak se krčkao na Smederevcu, svi su bili nekako bliskiji i pomagali. Sada je majka ogoljena, sama.'

Da ne dubim previše, imam prilike za to u drugim postovima :) Neću u skorije vreme imati instagramičnu kuću, niti instagramičnu frizuru.

Ja sam mama dva dečaka istraživača, koji malim prstima i isturenim jezičićima trče kroz život. Dajem im se sto procenata. Nemam vremena za manikir. Za frizera (osim kad me moja Angel uglavi na brzaka <3 ). Nemam vremena za perfect selfie. Biće dana i za to.

Sada je vreme punđara. Vreme hladne kafe. Širokih osmeha. Musavih nosića. Sada je vreme insomnije i tamnih podočnjaka. Ko preživi - pričaće.

Evo jednog nesavršenog selfija - da pobedim tu spodobu koja mi tiho šapuće iza uha 'Nije dovoljno dobro'.

Oh, yeah..? Watch me.

Dobrodošli dragi ljudi!

Koliko se samo borim.

Ova godina mi je donela puno neiščekivanih momenata! Trenutke sreće, suza radosnica, ponosnica, trenutke kada sumnjam u sebe, u sve što jesam ili nisam, i što sam postala.

Više nisam ni sigurna da li želim da vodim blog SVET NA TUFNE ili želim neki drugi, možda više fancy. Ali, ja nisam fancy. Ja sam old-timer kinda girl. I nisam sigurna da želim da igram kako trendovi nalažu. A, trendovi kažu - BLOG JE MRTVA VARIJANTA KOMUNIKACIJE. IDI NA INSTAGRAM. PISANA REČ SE JOŠ JEDINO TAMO ČITA.

Nou. Odbijam da verujem u to!

Verujem, iskreno, ako zaista imaš šta da podeliš, ako otvoriš dušu svoju, tvoji saborci, tvoji saputnici, istomišljenici, ljubav ljudi će doći sami. I ne moraš ih zvati, znaju da su kod tebe uvek dobrodošli.

Da im skuvaš kaficu sa cimetom, ili pak aromom lešnika ili ruma. Da im dodaš jastuče - za u krilo. Izvadiš speculoos keksiće i ugostiš najtoplijim osmehom i veselim kikotom dok ćaskate o svemu. Od vremenske prognoze, do najlepšeg letovališta. Od recepta za brzi voćni kolač, do mamećeg saveta. Od recenzije knjige, do najlepše poslastičarnice u kraju. And so on, and so on...

Odabrala sam ovaj stari blog. A novi može da ostane tamo gde jeste, ipak je ovo moje utočište.

Još uvek tražim novo ime blogu, ali, u trenutku kada ovo čitate, još uvek sam Tufna. Pitanje je samo da li ću to i ostati..?

Želim da se zahvalim unapred svima koji su već tu, hvala vam, jedva čekam da vam pišem..,

...da poželim dobrodošlicu svima koji su tek došli - radujem se druženju sa vama!

Ovo je moj život.

Mojih pet minuta.

Moj beg od realnosti.

Dobrodošli <3