Gde je nestala radost?

Počela sam da radim. Dva mališana jedan za drugim su pauzu učinila dosta dugom, i nekako me je ušuškala u mir koji donosi dom. Vozimo se ka vrtićima, u kolima vlada lepo raspoloženje, iako je rano jutro. Pevamo pesmice, brojimo do deset, golicamo se i kikoćemo. Na momente zavlada neki blaženi mir i bacam poglede na kuće oko nas. Zemun je baš lep! Starograđani se trude da očuvaju taj šmek koji Zemun nosi sa sobom, tu arhitekturu koja prkosi modernim ’staklenim’ zgradama. Nešto mi zapada za oko – skoro ni jedna kuća nije okićena! To sam primetila i u našem okruženju. Ne mogu da se ne zapitam: „Zašto je tako?!“. Svako ko me poznaje duže od dan zna da sam ’novogodišnja duša’. Kako na kalendaru zaokružim prvi Decembar, tako kroz kuću krene sve da iskri i miriše. Poslednjih par godina sam sprečena da sve okitim odmah ali, uvek pred kraj Decembra naša kuća oživi i tako bude do kraja Januara, često i do sredine Februara. Ne mogu da se ne zapitam da li je ta radost kićenja, koju ja osećam i dalje, počela da se gasi kod ljudi? Da li ih je ova godina naročito razočarala, namučila, šta se to desilo, kad nemaju želju da okite svoj dom i svoje prozore, terase..?

Sećam se, kada sam bila dete, u ulici je svaka kuća bila okićena, što spolja što iznutra. Više smo pravili ukrase, manje smo ih kupovali. Više smo crtali i lepili na prozore, manje smo razmišljali o tome da sve mora biti savršeno. Kako bi krenuo raspust (a da se razumemo, tada bi raspust počeo krajem Decembra i vraćali bi se na časove tek posle Srpske Nove), tako bi svi uleteli u kuće, pobacali torbe po podu, oblačili bi skafandere i pravac – napolje na sneg. Da.., bilo je i snega.

Možda je to razlog što retko ko kiti jelku i kuću, ova zima je sve samo ne zima. Više liči na zbunjeno proleće, pa je i elan da se uleti u kuću, skuva čaj ili topla čokolada i uživa u svetlucavim detaljima uz neki film, sve slabiji i slabiji. To me čini po malo tužnom. Osećam se kao da su ljudi ostali bez tog najlepšeg u sebi, čim nemaju želju da svoj dom učine ušuškanim i toplim. Kao da nemaju želju da sebi i svojim bližnjima učine praznike čarobnim. Znam da je teško. I meni je. Znam da je život brz. I meni je. Znam da nemate novca za rasipanje. Nema ga skoro niko. Znam da se čini ponekad da nema poente sve to raditi i izlaziti iz te ’mračne zone’ u kojoj ste cele godine. Verujte, znam sve. Ali...

...iznenadite Scrooge-a u sebi!! Iskezite mu se u facu, izmaknite mu stolicu i vežite mu čarape. Imam recept za ulazak u prazničnu atmosferu.

©       Sredite svoj dom, poklonite sve što niste dugo koristili. Očistite sve, jer, red u domu, red u duši.

©       Evo i linka za malo novogodišnje/Božićnog raspoloženja KLIK

©       Okitite jelku, ukrasite svaki kutak po malo, iscrtajte prozore kreda-markerom, imate tako lepe ideje na Pinterest-u, podeliću sa vama nekoliko ©

©       Napravite sami svoje ukrase, možete ih umesiti, oblikovati i peći u rerni (sušiti); možete praviti ukrase od papira, od žice, od gline, plastelina... Upravo sam rešila da i sama sve to uradim, slikam i podelim ovde sa vama u nekom od sledećih postova. Meni zima traje do početka Februara, a gledajući dugoročnu vremensku prognozu, zima će možda da pokaže zube tek krajem Januara, tako da eto mene celog meseca =) . Evo linka ka predivnom profilu Sajber Mame, gde je snimak kako je napravila ukras anđela od žice i sigurna sam da ćete se zaljubiti kao i ja ©© KLIK 

©       Ipecite mafine sa cimetom, kolačiće sa čokoladnim mrvicama ili kolačiće sa đumbirom © . Cela kuća će mirisati na ljubav i zagrljaje

©       Smućkajte svoju sangriju, skuvajte vino sa karanfilićem, skuvajte toplu čokoladu sa slezovim oblačićima ili neki praznični čajić, da ugreje grlo i dušu, a raširi mirise i izmami osmehe

©       Napravite listu filmova za gledanje. U vreme praznika su svi kanali otključani, pa su svima dostupni a izbor je baš veliki. Od Diva kanala koji po ceo dan ima Hallmark Christmas movies, sve do HBO kanala koji su otključali sve delove predivnog Harry Potter serijala, preko Home alone, Love acctualy i The Holiday. To je meni nezaobilani izbor svake godine. Ukoliko nemate otključane kanale, tu je internet, uz malo kuckanja i istraživanja, sigurna sam da ćete pronaći link koji radi.

To je samo nekoliko ideja, neke ću i sama sprovesti u delo (ok.., sve © ), a neke će se spontano razmotati dok oko nas magija lampica čini svoje.

Sve što uspem da dokumentujem, preneću ovde uz po koju toplu reč. Nisam sigurna da iko ovo čita, ali ako čita –

Želim vam lepe praznike! Da vam srce bude ispunjeno lepim emocijama i drhtajima od sreće. Da vam čokolada bude topla, kolačić hrskav, osmeh širok. © Želim vam puno lepih trenutaka, zagrljaja, sastanaka sa ljudima koji vam ispunjavaju život radošću. Puno ispijenih kafica uz tihi kikot i po koji razmenjeni poklončić. Po koju pahulju i promrzli nosić usled grudvanja i pravljenja Sneška i anđela. ©

 ©

Miholjsko leto u Zemunu

Ne mogu da ne primetim da čak i ja uživam u ovim toplim danima Oktobra meseca. Ranijih dana bih već sredinom Septembra gunđala zbog temperatura viših od 15 stepeni, ali sada, kao majka dva malena dečaka, više sam nego srećna što možemo još uvek da koristimo čari naše predivne bašte.

Mališani se igraju, sve su samostalniji, što meni daje priliku da popijem kaficu, koliko-toliko, na miru uz po koju "pazi, pašćeš", "pomozi bati", "mili, kamenje nije njam-njam".

Od kako smo malo sredili dvorište, sve je dobilo neku toplu, porodičnu atmosferu. A lišće koje opada laganim tempom i mic po mic stvara nežni pokrivač, čini da sve izgleda tako ušuškano i milo. Zaista je pravo uživanje sedeti na tremu, pijuckati kafu i upijati sve te blagodeti lepe, zlatne jeseni.

Virusi vladaju, pa smo trenutno nas troje kod kuće, a tata je na poslu. Moram priznati da sam se nekada plašila da ostanem sama sa njima, ne zato što sam imala strah hoću li moći ja to, nego - da li ću moći da im dam sebe dovoljno, podjednako, da li ću uspeti da izžongliram (je l' ovo reč?) sve njihove potrebe, pogotovo sada, kada su obojica u nekom stanju virusa. 

Danas smo uživali, bilo nam je i više nego lepo, dečaci su se igrali, a mama je.., znate već.., pila kaficu. Ovoga puta je to bio Nes sa par kapi ulja od šljive (vrlo marcipanasto ako mene pitate - love it!) i nekako je doprinelo osećaju užitka u sadašnjem trenutku.

Sećam se kada smo bili mali Maki, Caki i ja.., jesen je bila vreme naoštrenih bojica i olovki, svezaka i knjiga poređanih po veličini, urednih tobri, po koje petice i nestrpljivog čekanja vikenda kada bi izašli ujutru a vratili se samo kada stomaci zakukaju od gladi. To se retko dešavalo, jer nekada je bilo tako da su sva deca iz komšiluka bila na ulici, po dvorištima, a mame su iznosile kako koja šta napravi - krofne, mekike, kiflice...

Sada se jesen svodi uglavnom na gledanje u ekrane velike i male. N i ja nastojimo da to svedemo na minimum. Ceo dan nam ide YouTube lista afričkih dečijih pesmica (trenutno mališane to zanima) i nekako donosi u kuću neki lep vajb, a osim toga retko se gledaju crtaći. Gledamo da što više vremena provedemo u dvorištu, u šetnji, vožnji bicikla, čeprkanju po zemlji, po pesku, skupljanju kamenčića. I ujutru, i popodne, i uveče.

Iako ovih dana volim da provodim vreme napolju, umem i kao mali miš da se uvučem u kuhinju. Uzeh PRESAVRŠEN RECEPT od drage Tanje za paradajz čorbu i mogu vam reći - samo mi se to jede :). Osim toga, koristim poslednje dane pred vraćanje u kolektiv, pa sve što pravim - pravim sa omiljenim mi - belim lukom :) Neki vole, neki ne, a JA OBOŽAVAM!! Hleb sa puterom i belim lukom koji se zapeče u rerni.., pa.., pasta sa piletinom i belim lukom u neutralnoj pavlaci.., a tu je naravno i - spanać sa belim lukom, sa prženim jajima pored... Evo, opet mi ide voda na usta, moram da pravim Tanjinu čorbu. Imam sve, šta mi teško? :)

Tu su i famozne Ćombice koje grickamo vrlo rado, budu ukusne i po tri, četiri dana (napravim taman toliko da se grickaju par dana, možete praviti i manju smesu, pa da bude za dan-dva.., mi sve megalomanski :)).

Kada nismo kuvali, slavili smo godišnjicu braka u restoranima. Nemam sliku svog jela, jer sam uspela da uslikam samo od N.., ali... vidite vi ovu umetnost... Pizza Bar, Novi Beograd, WE LOVE YOU!!

U Oktobru se desilo nekoliko bitnih momenata. Prvo, Straja je krenuo u vrtić i vrlo uspešno prolazimo prilagođavanje. Neću lagati i dalje plače kada ga vaspitačica preuzima, nisam se navikla, niti ću ikada.., ali, prestane da plače u roku od tri minuta i to mi nekako onda manje teško pada. Zatim, nešto na čemu smo radili godinama, konačno je krenulo da se isplaćuje, nadam se da sada kada je klupko krenulo da se odmotava, neće stati... Fingers crossed. Dalje, naša 4. godišnjica braka. 4 godine smeha, suza, ljubavi, ludila, poljubaca, svađa, mirenja, nesanice, spiskova za kupovinu, roditeljstva, ribanja kuće, gledanja crtaća, ukradenih momenata... 

Vreme leti. 

Shvatila sam da ovaj blogić pišem samo kada na sebe ne vršim pritisak. Ali, promenilo se dosta toga u životu. Više me nije sramota da slikam hranu kada mi je posluže u restoranu. Da slikam dete gde ja hoću i da vičem "hajde još jednom srećo, mutna je ova!"... Da ustanem u sred Vračara, u sred prelepog kafića, počnem da skupljam lišće sa poda, poređam ga u šolju, jer želim TAKVU kafu, sa lišćem okolo. Pa onda slikam, i slikam, pa slikam opet. Pa kada dođe doručak, slikam opet. I ne obazirem se na poglede oko sebe. Jer, ono što ja radim u tom trenutku nema veze sa njima nego SA MNOM!! Ja uživam. Ja punim baterije. Ja čistim dušu lepim momentima. Ja volim jesen. Ja volim lišće. Ja slikam sliku za blog.

I još nešto.. uvek sam gledala slike blogera kojima se divim i sebe kočila - "Počeću da pišem kada naučim da slikam". I tu stavljam tačku. Vremenom će moje fotografije biti više 'profi'. Ali, ne želim do tada da gušim slovo u sebi.

Da vas pitam.., 

ŠTA STE TO STAVILI NA ČEKANJE DOK NEŠTO DRUGO NE USAVRŠITE?

(npr. Slikaću se tek kada skinem kilograme... sa tim se i dalje borim)

Poljubac za sve od nas :*

Kažu da je proleće..

Gledam Instagram i Facebook, prekriveni su slikama cveća, sve laganijih outfit-a, šoljicama kafe ispijenim uz zrake sunca...

Moram priznati - sve to u meni budi jaku inspiraciju da se pridružim 'prolećnom klanu'. Kod nas u bašti je sada mali raj =)

N je sredio dvorište, pobacao sve što tu ne pripada, okopao zemlju, ogradio drveće ciglom.., zaista izgleda predivno!! Par dana je bilo tmurno i neraspoloženo vreme i samo nas je kalendar potsećao da je zapravo proleće.., ali, evo.., današnji dan nam se odužio za svaki sivi oblak.

Kako sam se juče 'razbacala' po kući dok je Straja spavao - oprala i sredila terasu (jerbo čekamo divne goste), oribala frižider, nanovo proverila datume raznih sosića i teglica koje stoje u vratima.., na red je čak pao i moj orman. Povadila sam sve stvari i nisam baš imala vremena za KonMari metodu, ali za početak sam spakovala zimsku opremu u velike vreće, a ono što priliči ovom prelepom godišnjem dobu  sam rasporedila u dve kategorije 1. sviđa mi se i nosiću, i - 2. ne dopada mi se - pokloniću ili ako se vide tragovi nošeća - obesiću o prvi kontejner.

Već sada kad otvorim orman - osećam se bolje, mogu misliti kako će biti lepo kada se preselimo u novi dom, a tamo planiram mini-garderober (koliko mi to prostor bude dozvolio.., mada, sećate se minijaturnog a savršenog garderobera Keri Bredšo?).

Sada sam ugrabila koji minut.., mališani spavaju, skuvala sam, treću po redu (od 6am sam budna =)) kafu, pustila moju omiljenu Blossom i uživam. Imamo tu sreću da u dvorištu imamo baš dosta različitog zelenila, pa nam razno-razne ptičice dolaze u goste. Evo, upravo se vrapčići nešto prepiru. A u zovu kucka mali detlić. Ovo su oni dani kada zaista treba zastati, pogasiti sve (evo, poklapam i ja laptop uskoro) i jednostavno uživati. Male stvari, ljudi moji dragi, male stvari.

Bacam pogled na, za sada, tri posađena cveta - vrlo sam ponosna! Za nekoga ko je pre dve godine ubio kaktus :( osmelila sam se i pustila u avanturu zvanu - #džunglica . Planiram da sadim još, čim sutra budem otišla do pijace, a tamo ima zaista lepih sadnica da se kupe. Mislim da ću ove godine da posadim i jednu jelu ili bor, planiram možda i dva drveta (svaki da predstavlja moje malo čedo). Saznala sam da nam je komšija ekspert za kalemljenje ruža, pa mogu vam reći da ta informacija neće ostati neiskorišćena =)

Dok ja moju džunglicu ne ozelenim i ne ušarenim, sa vama delim slike koje su me inspirisale ♥

Ljubim vas sve,

Čitamo se...

Jutra kao ova, zauvek, molim!

Beka se budio celu noć, rastu mu zubi. Kada je konačno zaspao, prebacih dragog mi muža kod njega, ne bi li se barem jedno od nas naspavalo. A dragi, stariji sin, Đorđe.., često ume da bude ranoranilac.., ali je danas mamu obradovao i 'odvalio' do devet.

Ne moram da spominjem da me ramena bole kao da sam nosila veliki teret između dva grada.

Ali..,

ali...

Nešto je bilo u vazduhu ovog jutra. Lako sam ustala,  dala mališanu da gleda omiljeni program, uz čokoladno mleko i omiljeni doručak. Ona dva mufljuza i dalje spavaju, tu apsolutno ništa neću da menjam. I dalje imam ostatke prehlade koji se vuku zamnom, kao kakav plašt.., ali rešila sam da i to ignorišem. Poješću pomorandžu.., iscediću limun.

Uzeh polagano da sređujem reon po reon kuće, i kao osoba kakva jesam, priznajem - kako koji deo dođe do iole normalnog stanja, meni je sve lakše i lepše. Znam, zvuči blesavo. Ali ja jesam jedna od onih - red u domu, red u glavi.

Kuvam dragom jutarnju kaficu, da ga dočeka taman vruća kada ustane.., mada.., sada tek vidim da će ga ipak dočekati mlaka.., nisam očekivala da će ovoliko dugo spavati. Nema veze. Mi smo roditelji, navikli smo na hladnu kafu.., mlaka nam dođe kao polu-neistražena teritorija koja obećava neki uspešan dan.

Završavam sve što sam naumila.., sve sobe, posteljine.., 'puštam' mašinu veša.., perem sudove. Ne znam za vas, ali ja volim da radim po kući.., pogotovu kada vidim da se moj rad i trud poštuje i ceni. Ne, ne očekujem da se ne diše u kući, da se ne brlja, ne prlja, ne mrvi.., to NIKAKO. Samo kad vidim da se ipak neke stvari vraćaju na mesto, pokupe za sobom itd.

Mnogo sam skrenula sa teme... kao i uvek :) izvinite.

Dugo se nismo ispričali i imam prosto potrebu da vam kažem sve.

U momentu kada mešam sebi kafu, odlučim da sam jako raspoložena za moju milu Blossom Dearie - They say its spring . Već prvi taktovi i njen glas u kuću unose tako lepu energiju, lep osećaj koji se ne može sakriti. A i zašto bi krili lepe stvari?

Iza te pesme, ide moja omiljena Blossom Dearie - Tea For Two , a kada me posle YouTube 'baci' na ceo njen album, ili pusti neponovljivu Norah Jones .., mislim da znate kako se osećam.

Probajte da mi se pridružite u prelepom osećaju. Pustite ove pesme, skuvajte sebi jednu lepu kafu - BAŠ ONAKVU KAKVU STE ODUVEK VOLELI, bez obzira na to da li u njoj ima kašikica šećera, ili malo više mleka, ili šta god da je da volite. Udovoljite svojim čulima!! Čulo ukusa će slaviti. Čulo sluha će se zavaliti u ležaljku i klackati se levo-desno sa širokim osmehom na licu. A ako stavite cimet u kafu - i čulo mirisa će zapevati svoju melodiju <3

Takav je neki dan...

Vi, kako ste?

Tufna it is.

Zdravo, ja sam Jovana, imam 32 godine i dva sina. Živim u Zemunu u kući, sa mužem, dva mališana i svekrom. Dok se borim da preživim izazove koje nosi majčinstvo dva mala zvrka sa nešto malo manje od dve godine razlike između njih, naćićete me kako srčem kafu iz šolje veličine svoje glave, tražim momente mira i listam po Pinterestu slike i tražim ideje za naš novi dom, koji se dešava vrlo, vrlo uskoro.

Dok vam ovo kuckam, mlađi mladunac udara po laptopu, a stariji je na samo par minuta od kuće, sa tatom svojim, na putu od vrtića. Svekar upravo ulazi u kuću sa posla i shvatam da je ovo najgori mogući momenat da krenem da pišem blog IKADA!!

Ali, opet.. uvek se vadim na isto. Svaki put sam u fazonu - e.., nemam vremena..., eeee, nemam sliku.., eeee.., eee.., eeeee... Rešila sam da stanem na put tom mom OCD mometnu i da ne čekam momenat kada ću moći da lupim perfektan selfi ili da čekam da uslikam savršeni kutak doma - to se desiti neće!! Selfi neće - jer mi je kosa u punđari - samuraj stil - većinu vremena. A ovo o domu da ne pričam. Živim u kući sa četiri muškarca... I dok sve vreme idem za svima njima, skupljam, briskam, prebrisavam, perem, sklanjam, slažem.., moj dragi N mi kaže da moram da se malo opustim, da krš može uredno na kraju dana da se složi a ne sve vreme tokom dana. HM! Zna li on koga je oženio??!!

Ali opet, u današnje vreme, majke su sebi zadale i previše visoke kriterijume - te - neka jede organsko; te - ograniči mu vreme pred ekranom; te - provedi vreme u igri sa detetom; spremi kuću; operi veš; budi fit; budi društvena; budi dama; budi elokventna; ti si prozor u Svet svojoj deci.., bla bla bla bla...

Što kaže jedan pedagog - 'U stara vremena majka kao majka nije imala toliko pritiska. Tada su komšijska deca dolazila da čuvaju bebe, ručak se krčkao na Smederevcu, svi su bili nekako bliskiji i pomagali. Sada je majka ogoljena, sama.'

Da ne dubim previše, imam prilike za to u drugim postovima :) Neću u skorije vreme imati instagramičnu kuću, niti instagramičnu frizuru.

Ja sam mama dva dečaka istraživača, koji malim prstima i isturenim jezičićima trče kroz život. Dajem im se sto procenata. Nemam vremena za manikir. Za frizera (osim kad me moja Angel uglavi na brzaka <3 ). Nemam vremena za perfect selfie. Biće dana i za to.

Sada je vreme punđara. Vreme hladne kafe. Širokih osmeha. Musavih nosića. Sada je vreme insomnije i tamnih podočnjaka. Ko preživi - pričaće.

Evo jednog nesavršenog selfija - da pobedim tu spodobu koja mi tiho šapuće iza uha 'Nije dovoljno dobro'.

Oh, yeah..? Watch me.

Dobrodošli dragi ljudi!

Koliko se samo borim.

Ova godina mi je donela puno neiščekivanih momenata! Trenutke sreće, suza radosnica, ponosnica, trenutke kada sumnjam u sebe, u sve što jesam ili nisam, i što sam postala.

Više nisam ni sigurna da li želim da vodim blog SVET NA TUFNE ili želim neki drugi, možda više fancy. Ali, ja nisam fancy. Ja sam old-timer kinda girl. I nisam sigurna da želim da igram kako trendovi nalažu. A, trendovi kažu - BLOG JE MRTVA VARIJANTA KOMUNIKACIJE. IDI NA INSTAGRAM. PISANA REČ SE JOŠ JEDINO TAMO ČITA.

Nou. Odbijam da verujem u to!

Verujem, iskreno, ako zaista imaš šta da podeliš, ako otvoriš dušu svoju, tvoji saborci, tvoji saputnici, istomišljenici, ljubav ljudi će doći sami. I ne moraš ih zvati, znaju da su kod tebe uvek dobrodošli.

Da im skuvaš kaficu sa cimetom, ili pak aromom lešnika ili ruma. Da im dodaš jastuče - za u krilo. Izvadiš speculoos keksiće i ugostiš najtoplijim osmehom i veselim kikotom dok ćaskate o svemu. Od vremenske prognoze, do najlepšeg letovališta. Od recepta za brzi voćni kolač, do mamećeg saveta. Od recenzije knjige, do najlepše poslastičarnice u kraju. And so on, and so on...

Odabrala sam ovaj stari blog. A novi može da ostane tamo gde jeste, ipak je ovo moje utočište.

Još uvek tražim novo ime blogu, ali, u trenutku kada ovo čitate, još uvek sam Tufna. Pitanje je samo da li ću to i ostati..?

Želim da se zahvalim unapred svima koji su već tu, hvala vam, jedva čekam da vam pišem..,

...da poželim dobrodošlicu svima koji su tek došli - radujem se druženju sa vama!

Ovo je moj život.

Mojih pet minuta.

Moj beg od realnosti.

Dobrodošli <3