Nisam sigurna šta bih vam pre napisala.
Ovaj virus je uznapredovao, više je ušao u psihu čoveka kao oblik straha i distance, nego kao sama bolest u organizam.
Tehnologija nam je 'donela' tu mogućnost da odaberemo da se sa nekim vidimo uživo ili pak online. Da jedni drugima lajkujemo, komentarišemo. Polako se gasi u ljudima želja za fizičkim kontaktom, za izlaskom iz začaranog internet kruga.
A ovaj virus je toj distanci samo još dodatno 'pomogao'. Nekada je zagrljaj bio znak ljubavi i privrženosti. A sada je simbol za prenos bolesti.
Ludo neko vreme. Jedva čekam da se sve resetuje i vrati na staro. Nedostaju mi ljudi, zalasci sunca na Ski stazi, zagrljaji..
Ova godina nam je ukrala proleće. Krade nam lagano i leto. A ukrala nam je i pojam slobode. Na ulicama su protesti. Sloboda čoveka, belog, crnog, u bojama duge - narušena je. I čovek je ustao. Kao jedan. Koliko me boli što se sve to dešava toliko me osećaj ponosa ispunjava.
Karantin je gotov, uspeli smo. Dvoje male dece, od dve i četiri godine, ukupno nas petoro u kući, nekako smo vrlo brzo napravili male rituale, ko kada čuva decu, ko kada čisti koji deo kuće, kuva ručak itd. Mislim da je u tim situacijama rutina bila osnovni način preživljavanja.
Kad malo bolje razmislim, rutina je zapravo odgovor na pitanje kvaliteta života. Jer, sama vidim, kada implementiram neku rutinu, npr - ujutru, pošto sada radim od kuće, prvo sredim celu kuću, kada mališani pođu u vrtić, pa se onda ulogujem na poslovni kompjuter, zatim ide kuvanje kafe, brzinsko tuširanje i lep i svež početak dana.
Anči mi je poklonila presladak mali difuzor i ulje lavande, dovoljno je samo par kapi.., neka lagana jazz playlista u pozadini i cela kuća odiše lepom energijom. To je okruženje u kom rado radim. Puna elana.
Dvorište nam je procvetalo, zelenije je nego ikada, sa travom koja se polako ali sigurno oporavlja od višegodišnjeg utabavanja =)
Mirisala nam je zova, pa trešnja, pa jorgovan... Sada miriše lipa.
Kao večiti 'letomrzac' moram priznati, od kada imam malu decu, počinjem da menjam mišljene. Nemojte pogrešno da me razumete, i dalje sam najsrećnija osoba kada 1. Oktobar pokuca na vrata, ali sada barem nemam godišnje doba koje prekukam. Da, i dalje mi je vruće, da, i dalje ne volim nedostatak vazduha, ali.., nekako.., ta ista toplota sa sobom donosi prskalice, pune bazenčiće za mališane, osmeh, lubenicu, limunadu sa puuuno leda, salate... Neki osećaj bezbrige donosi godišnje doba zvano Leto.
Za ručak se uvek odlučujem za nešto kuvano, 'na kašiku'. Brzinski napunim povrće u lonac, tome dodam kasnije knedle ili fidu... Rado pravim razne brze paste, salate, punjena jaja...
Mlađi sin ne voli da jede, prosto ne znamo na koga je povukao =) ali, dajemo mu vremena, sigurni smo da će se i on priključiti klanu sladokusaca uskoro.
Jedna od omiljenih poslastica je svakako brza torta sa malinama ili pak višnjama. Merila sam vreme, treba mi ukupno 15 minuta da je napravim, pa ću rado podeliti sa vama recept u sledećem postu.
Nedostaje mi da vam pišem. Nebitno mi je da li iko čita. Samo mi nedostaje da se javljam, jer imam toliko lepog da vam kažem.
Trenutno prolazim kroz jako težak period, ali se borim, oružje mi je rutina i lepe stvari koje moj dan čine ispunjenim.
Šaljem vam veliki pozdrav,
Da,
I zagrljaj,
Čitamo se uskoro
