Rain drops keep falling on my head

Danas je dan kada ne želim da izađem is kreveta, iz kuće.

Dan za topli, mućeni nes sa šlagom i čokoladnim flekicama preko, slamčicom i čajnim kolutićima.

Danas je dan kada se gledaju stari filmovi ili, naravno, Amelija (uvek i zauvek!).

Danas ću da ofarbam nokte u ljubičastu boju, ugasiću sve uređaje po kući na pola sata i slušaću kako kiša udara u moje prozore.

Obućiću onaj topli zimski džemper gore a šorts dole, jer, ipak je kraj Juna (Hello, November!!).

Pustiću mašinu da pere beli veš, uzeću jastuk, sešću ispred sa šoljom kafe i gledaću kako ide u krug, u krug.., a toplota od iskuvavanja se širi, kao i mešavina mirisa praška za veš i kafe ('el to radimo samo moj Maca i ja?).

Danas ću napraviti nešto baš lepo za ručak. Danas je dan za paradajz čorbu. I možda neki mafin.

Danas je dan za knjigu. Neku lepu, Miris starih knjiga. Dan za lepu reč. Možda je baš danas dan kada i sami nešto možemo napisati...

Meni kiša nikada nije smetala, naprotiv!! Prija mi. Volim svežinu koju donosi... volim kako lepo opere grad. Ne postoji sivo vreme, samo sivi ljudi.

Svako godišnje doba donosi radost, lepotu, užitke... Ovo proleće nam je donelo sunčane sate, predivne mirise lipe, šarenilo ruža na svakom koraku.

Hortenzije! U svim bojama! I providnu okruglu činiju za njih...

Nađi lepotu u sebi, pa ćeš lako naći sreću u malim stvarima...

Ako već morate da izađete iz kuće, odete na posao, nađite načina da sitnicama ulepšate sebi dan.

Kafa sa malo cimeta preko.., mali stiker na monitoru sa nacrtanim osmehom i srcem.., lepa poruka upućena njemu/njoj/prijateljici.

A kada ugrabite pauzu od pet minuta, slušalice u uši i:

Singing In The Rain - Gene Kelly

:*

Utorak.

Gledam se u ogledalo i idem redom - imam mnogo kilograma, previše sam ih nakupila u odnosu na prošlu godinu. Bokovi su mi preširoki. Imam stomak. Nisam zategnuta. Imam podočnjake. Izašle su mi tri bubuljice na bradi. Danas mi je 'bad hair day'.

I tako u nedogled.

Navlačim na sebe odeću koja prekriva veći deo moga tela, dakle maxi suknja, dakle tunika. I zaista izgledam kao tramvaj. Sama pomisao na to mi je izazvala smešak na licu. Tramvaj. Pa, jeste smešno. Što bi rekla poznanica - da obučem žutu kabanicu, ljudi bi mislili da sam taksi.

Stižem na posao, rano je jutro, još nije ni sedam sati. Kuvam kafu kolegi i sebi, miris se širi. Mnogo volim miris prve jutarnje kafe!! Skoro sam počela da evociram uspomene gledajući Ally McBeal i ima scena u kojoj ona objašnjava koleginici sa posla kako kafu ne treba piti s' nogu, na brzaka, već u kafi, pogotovu prvoj jutarnjoj, treba uživati što duže. Treba uživati u njenoj aromi prvo, pa onda u malom gutljaju, onom prvom, savršenom... Imam poprilično dinamičan tempo od samog početka radnog dana, pa ipak, odvojim koji minut za taj ritual. Okrenem se ka suncu, zatvorim oči, prinesem šolju usnama, pomirišem kafu i onda, uz prvi guljaj, počnem da se budim. Bez toga mi ne počinje dan. Mnogi to vide kao hedonizam, a pak drugi kao čisto izmotavanje. Ja to zovem ritual.

Sekund posle, zvonjava telefona prekida trenutak. Ne znam šta se dešava u Britaniji, ali imam osećaj da nas zovu više nego ikada. Ili je to samo subjektivni doživljaj. Treba mi odmor. Treba mi beg.

Treba mi plaža, suncobran, debeli hlad. Treba mi koktel, limunada i tanjir sa voćem. Treba mi da nekoliko dana samo leškarim na suncu i konačno pročitam sve knjige koje su mi se nataložile pored kreveta. Treba mi malo zvuka mora koje se sudara sa kamenim stenama. Cvrkut ptica u rano jutro.

Kad samo pomislim da sledeći odmor imam tek početkom Septembra, zaista mi dan kao što je ovaj teško pada. A možda je do dana, možda mi baš ovaj Utorak ne prija. Eto, baš ovaj. Možda mi ovaj 16. Jun ne odgovara i jednostavno sam 'ustala na levu nogu'. Možda ću već popodne biti opet nasmejana ja. Za sada, imam veliku želju da spustim glavu na jastuk, pustim neku laganu muziku, možda John-a Mayer-a.., zamračim sobu, ali ne potpuno, već onako da se koji zračak probije kroz zavese...

Takav je dan, a život je lep.