Olimpijski dani...

Ustali smo u 7am. Alarm A La Mušmula nas je slatko probudio... Taj mali bebeći kez od ranog jutra nas potpuno razoruža i onako narogušene usled prekinutog međed-sna nasmeje od srca.

Dan k'o dan. Vreo, avgustovski. Oh, što ne volim leto! I vrućine. I sparine. I nedostatak hladnog, 'krispi' vazduha. Vi što volite + temperature, mora, koktele i znojenje, uzdravlje!

Kad smo već kod nazdravljaja.., kupih pre par dana sebi čaše za vino. One lepe, visoke, široke.., one filmske... Znate, one.., koje kada vam sipaju vince u restoranu u njih - znate da ćete to vino papreno platiti. E, baš te! :) I sada, svako veče, kad uspavamo mališu, mamasita sebi sipa malo belog (ili crvenog... mada belo sada češće - jer rastu zubići malenom stvoru, pa koristimo belo da mu namažemo desni, posle čega se fino smiri i zaspi ((ne, ne opijamo bebu, samo mu mažemo desni :D )). Čaša belog i malo Jane Austin filmova.., ili malo GoT -a (Game of Thrones). Pranje cuclica, flašica, pripremanje obroka za moguće buđenje noću i jedno ujutru (ah, miline...). 'Zatezanje' kuće, da me ujutru dočeka kol'ko-tol'ko čista, jer sam ja jedna od onih kojima nesređena kuća više pokvari dan nego neki zaista ozbiljan problem (boles' ne bira :D), pa vince i krevet... Mališa ima 6 punih meseci, ja i dalje ne mogu da živim po konceptu SPAVAJ KADA BEBA SPAVA. Svi daju taj savet izdašno a ja - NISAM NA DUGME. Za mene je spavanje ritual. Ne mogu bilo gde da spavam, ne mogu bilo kada niti mogu kada je oko mene haos, gužva i buka. Nije da mi treba ambijentalna muzika niti zvuci prirode, kašmir posteljina i neko da me češka (mada zvuči savršeno, zar ne??!) ali, osnovne stvari - zamračena, ne mrak!, soba; smanjeni uređaji, čista okolina. Eto, nije teško meni udovoljiti (haha, šalim se, pakao sam!).

Ovaj gornji deo sam napisala pre tri dana, a onda se desio - život i neka silna jurnjava, tako da - idemo dalje.

Elem, gde stadoh? Jeste li primetili koliko često koristim zagrade? To je zato što imam previše toga što bih u trenu podelila sa vama, dosta isprepletanih misli, pa koristim zagrade ne bih li vam približila zapravo kako razmišljam, šta se sve dešava između moja dva uha :D.

Jaaaaaaaaaaaaako mi je prija ovo malo hladnije vreme!! Jedva čekam jesen i te lepe boje! I sve sa ukusom bundeve, mirisom cimeta i svežinom kiše.

Kuvala sam! Bebi sam pravila 'bebeći fud' a nama matorima zapekla piletinu prelivenu kačkavaljem i začinima, sa pirinčem 'a la Yoca' sa strane. Nemam sliku naše hrane, nestalo je pre nego što sam uhvatila telefon u ruke. Obećavam slike sledeći put.

Moj pirinač? Mnooogo lep prilog. Kupujem onaj pirinač u kesicama, nebitno da li je Basmati ili Uncle Ben's. Ubacim u ključalu vodu, desetak minuta se krčka, i kad se iskrčka, zakačim ga za rupicu u kesi (ko kupuje taj u kesi zna o čemu pričam) o česmu u sudoperi. I on se tako cedi dok visi. Ostavim ga oko 5 min... Kad se iscedi, stavim ga u moju omiljenu okruglu, staklenu, providnu činiju, ubacim veliku kašiku margrarina ili putera, biber, so i naravno malo belog luka u prahu. Samo ću reći da plane svaki put sa stola. Moj dragi koji je baš gurman i voli da jede začinjeno, ali je poprilično izbirljiv - obožava taj pirinač. Probajte...

Pravila sam paradajz čorbu sa parmezanom i home made hlebićima sa belim lukom (brusketići, ez aj kol dem). Bilo je...................pa, recimo da smo olizali šerpu.

 U kuhinju mi se ušunjao vlašac, pa ga sada samo u kafu ne stavljam :)

Beban je malo neUrozan ovih dana, rastu mu gornji zubići (ponekad imam osećaj da mu rastu dve kljove koliko se dere :) <3 ), pa smo dosta raspored prilagodili njemu. Ujutru se dobacujemo ko će da ga nosa, da se igra sa njim i da ga zabavlja dok ono drugo pere sudove, pravi doručak, užinicu za bebu, sređuje kuću (ono drugo sam, očigledno - ja). Pomalo smo zatvoreni u kući, jer ne volim da idem igde sa nervoznom bebom, ako ne moram. Sreća, pa imamo predivno dvorište, prostrano, sa dva lešnika, dve zove, trešnjom, bagremom. Po ceo dan smo napolju.., mališa baš voli svež vazduh. A, ko ga ne voli? I njemu prija ovo osveženje koje smo dobili na poklon u sred Avgusta. A ja? Ja ne izlazim sa terase :) Uspavam ujutru malu veknicu, turim lonče, upalim moju lavandicu (lap top) i - uživanje može da krene.

Počela sam da skupljam ideje za uređenje doma, poprilično sam uzbuđena što je to sve bliže i bliže. Počeli smo sa vratima i prozorima, sledeći su na redu spoljašnja i unutrašnja izolacija, pa onda crtanje - gde želimo zidove, koji raspored itd. Mnogo je lepo kada imaš ogromnu prostoriju od 100mkv koju možeš da urediš kako god želiš. A još je lepše kada ti tvoja jača polovina daje podršku u svim sitnicama koje si oduvek želela. Kao što je velika kuhinja. Mala vešernica. I naravno - garderober <3. Pinterest je TU, pa koga zanima kako sam zamislila sve to ili da dobije neku lepu ideju za uređenje svog doma, klik. Šta reći.., baš sam srećna! Ovo je najveći projekat koji sam do sada radila i mogu reći slobodno, jedna od najuzbudljivijih stvari koje su mi se desile. Gradim SVOJ DOM ali ONAKO KAKO JA ŽELIM <3.

Ovih dana smo uživali u igri naših sportista na Olimpijskim igrama, ali mogu reći da su i kod nas poprilično olimpijski dani... Kada ti dan traje 3 dana, kada ne znaš da li si jeo poslednji put danas ili juče, kada je sedenje uz kaficu u miru čist luksuz - tada znaš da je došlo vreme zaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa - dadiljuuuuu :) hahahha.., šalim se. Vreme je zubića, generalnog čišćenja, renoviranja i jurnjave. Ali, biće uskoro i vreme za neku dadilju (mora i mama malo da se pokrene - trening, kafenisanje bez griže savesti itd).

Ali, o traženju dadilje, listi za jesenje generalno čišćenje i treningu posle carskog neki drugi put.

Ljubi vas vaša Yo

Dobro veče, dragi ljudi...

Evo mene opet.

1. Od mog divnog muža, na poklon sam dobila lap-top. (hvala, srećo!) Kažu da se poklonu u zube ne gleda, ali... ovaj poklon ima lep, holivudski porcelan - osmeh :) Btw, lapić je LJUBIČANSTVEN :)

2. Skinula sam ozbiljno prašinu sa mog mezimca (fotoaparata) i krenula u škljocanje. Prva 'žrtva' mi je, naravno, bio moj maleni sin. Moram priznati da voli da se slika (na mamu :D)! To me neizmerno raduje, jer kontam da će uskoro biti NEMOOOOJJJJ MAMAAAAAAAAA, pa sad kradem priliku kad god mogu da uhvatim malo ranog detinjstva kroz objektiv.

3. Par hladnih i kišnih dana u Avgustu (hvala nebesima) mi je ohladilo prokuvanu dušu i dalo mi priliku da turim cimet u sve moguće napitke, sednem na terasicu, uspavam mališu i uživam u prizoru. A to je - kiša svuda oko mene pere dvorište, daje prelepu narandžastu boju našim sveže naređanim cepanicama drva za zimu, trava se zeleni, zova miriše. Mališa spava. A ja uživam u ukradenih 20 minuta uz kafu. Na stranu to što kačim i sklanjam veš svaki čas, moju radost usled hladnog vremena ništa ne može da poljulja.

4. Toliko toga se dogodilo.., želim ipak sve da podelim.

Mališi su izašli zubići. Dva donja. Ne moram da pričam, ko je roditelj - zna - nesanica, nervoza, haos. Imali smo par dana pauze i odmora od svega, a sada već peti dan - još gore. Kažu - izlaze i gornji. Aman, sine, koliko će ih izrasti u narednih mesec dana?!!! Šalu na stranu..................................haos.....................................zubi - haos! Grčevi su nam bili boza za ovo.

Napunismo 6 meseci (što me je nerviralo kada majke govore u množini - izrasli su nam zubi, porasli smo itd.., a sad sam deo 'mi' kluba... bljak... ali cute!). Zdravi smo, kuc kuc. Pravi, kuc kuc. I sve što treba, kuc kuc. (kod nas se u Srbiji kuca u drvo za svaki kompliment dat detetu, pa reko da kucam i ja)

Krenula sam sa hrono-ishranom. Kršim. Ne kršim. Kršim. Zavisi kako kad. Fino je to teorijski.., ali u praksi, za mene koja jedem samo belo meso.., not so good. Jer, sve se svodi na BELO MESO, belanca, BELO MESO ovako, pa onako.., pa opet i opet i ZzzZzZzzz. SMOR!! Izgleda da ću morati onaj old fashion fazon da uradim. Flaster na usta!! Dosta sam bila prasica, prošlo je 6 meseci gde se gleda kroz prste 'pa doooobro, tek si se porodila, polako'. Više ne stajem na vage, niti se gledam u ogledala, dakle - alarmantno stanje! :) (a dragi viče - ti si meni leeepaaa)

Pre neki dan smo Tanja i ja crtale po šoljama, pa ih pekle u rerni (ne bi li se to iscrtano zadržalo malo). Moram reći da je moja šolja jedna lepa amaterska, a Tanjina kao kupovna, lepa, jesenja.., kako li je samo onu bundevu nacrtala... pa, citat. Prava, jesenja šolja... će da probam da nađem sliku pa da je metnem ovde, baš je remek-delo. (ko se pita ko je Tanja - sestra moga dragog ŽmUa) 

 Nađoh sliku... moja nije ni vredna truda kao što je škljocanje. Klik da vidiš Tanjinu umetnos'.

 

Baš smo se sad zagrejale i rešile da svaki dan radimo po nešto crafty. Šolje su bile samo početak... Sutra pravimo neku piletinu koju videsmo na netu, a ako stignemo da uslikamo, ostavljamo slike, a do tada evo linka da se vidi o čemu je reč.

Mljac piletina 

Trenutno pijem veeeeliku čašu belog, sedim pored krevetića mog malog gospodina, nadzirem svaki meškolj i teram dragog iz sobe, jer kad je on tu imam neku tremu kad pišem :) Šta znam, valjda jer mi je njegovo mišljenje najbitnije... (ah, ta ljubOv)

I sad ja ne znam šta sam sve naškrabala gore, ali mislim da sam samo nabacala ono o čemu razmišljam, šta se desilo i šta se dešava atm. 

Do vrlo skorog kucanja (ako ništa drugo, sad imam i razlog da sedim i kucam, ponovila sam se :D),

Ljubi vas vaša Yo i mali Zeka Zubić

 

Biti bloger..?

Sve se nešto mislim ovih dana - da li si bloger ako ne objavljuješ svakodnevno po neki post? Ili čak samo jednom mesečno? Šta čini blogera? Gde se nalaze, okupljaju, kako se pronalaze?

Moram priznati da već duže vreme osećam kao da se tražim. Zato je blog na čekanju, dođem tek ponekad ne bih li napisala koje slovce... A blog me čeka. Svaki put kada ga otvorim, tufne se učitaju preko celog ekrana i - BUM!  Tu je. Moj pokušaj. Jedan od mnogo. I nije mi svejedno. Znam da je tu i čeka, a ja još uvek nemam puno toga što bih mogla ispisati. I imam. Svašta. Ceo jedan život, ceo jedan dan. Jer, u životu mame i bebe za jedan dan se desi milion stvari. U životu jedne domaćice u pokušaju. I u životu jedne devojke, žene, sa tek napunjenih 30 leta.

A kritike su tu... sa svih strana. Neki kažu 'Blog ti je super!', neki - 'Previše je AH i UH i SVE JE LEPO', neki jave kako uživaju i nađu po koju inspiraciju za kuvanje ili čišćenje, a neki se jave iz prošlosti uvređeni ako napišem po koju reč o lažnim prijateljstvima ili generalno ljudima, pa se prepoznaju.

U Srbiji biti bloger - science fiction. Ima njih par koji su uspeli. A kada kažem uspeli - ljudi ih čitaju, šeruju, vole, prate, zovu na sajmove, blogo-dešavanja. Ali, moram priznati - sve te blogerke koje sam nekada iščitavala sa veeelikom šoljom kafe (sa cimetom, dabome) u ruci, ušuškana u ćebence ili u najhladniji ćošak kuće (ako je napolju +1000) - sada su postale nekako previše poslovne, sve je u reklami i nekoj vrsti 'bravo JA' fazona... nekako mi je to izgubilo malo dušu. Umela sam satima da sedim i čeprkam po blogovima, tražim recepte, uspomene iz detinjstva, lepe reči.., lepe slike... a sada se sve svodi na uređenost enterijera, po kojeg event-a i na reklamu koja je plaćena od strane neke kozmetičke kuće i drugih kompanija...

To nisam ja. Ili bar nisam još uvek.

Moj blog je još uvek i biće 'AH' i 'UH' jer sam i ja takva. Jer, moj život ima previše tih momenata koji oduzimaju dah i ako ne pišem o tome, ne mogu pisati o svom životu, već o nekim, za mene, trivijalnim stvarima. A, ovo i jeste šansa da se posvetim svemu što život čini. Tim sitnicama. Tim momentima koje bi živeo zauvek.

Eto... imala sam želju da napišem zašto me nema i zašto sam samo posetilac na mojoj tufnastoj strani. Imam krizu. Da li da pišem ono što svi pišu, da jurim sponzore, ili pak da ostanem 'AH', 'EH', 'UH'? :)

Ljubi vas vaša Yo.