Ne mogu da ne primetim da čak i ja uživam u ovim toplim danima Oktobra meseca. Ranijih dana bih već sredinom Septembra gunđala zbog temperatura viših od 15 stepeni, ali sada, kao majka dva malena dečaka, više sam nego srećna što možemo još uvek da koristimo čari naše predivne bašte.
Mališani se igraju, sve su samostalniji, što meni daje priliku da popijem kaficu, koliko-toliko, na miru uz po koju "pazi, pašćeš", "pomozi bati", "mili, kamenje nije njam-njam".
Od kako smo malo sredili dvorište, sve je dobilo neku toplu, porodičnu atmosferu. A lišće koje opada laganim tempom i mic po mic stvara nežni pokrivač, čini da sve izgleda tako ušuškano i milo. Zaista je pravo uživanje sedeti na tremu, pijuckati kafu i upijati sve te blagodeti lepe, zlatne jeseni.
Virusi vladaju, pa smo trenutno nas troje kod kuće, a tata je na poslu. Moram priznati da sam se nekada plašila da ostanem sama sa njima, ne zato što sam imala strah hoću li moći ja to, nego - da li ću moći da im dam sebe dovoljno, podjednako, da li ću uspeti da izžongliram (je l' ovo reč?) sve njihove potrebe, pogotovo sada, kada su obojica u nekom stanju virusa.
Danas smo uživali, bilo nam je i više nego lepo, dečaci su se igrali, a mama je.., znate već.., pila kaficu. Ovoga puta je to bio Nes sa par kapi ulja od šljive (vrlo marcipanasto ako mene pitate - love it!) i nekako je doprinelo osećaju užitka u sadašnjem trenutku.
Sećam se kada smo bili mali Maki, Caki i ja.., jesen je bila vreme naoštrenih bojica i olovki, svezaka i knjiga poređanih po veličini, urednih tobri, po koje petice i nestrpljivog čekanja vikenda kada bi izašli ujutru a vratili se samo kada stomaci zakukaju od gladi. To se retko dešavalo, jer nekada je bilo tako da su sva deca iz komšiluka bila na ulici, po dvorištima, a mame su iznosile kako koja šta napravi - krofne, mekike, kiflice...
Sada se jesen svodi uglavnom na gledanje u ekrane velike i male. N i ja nastojimo da to svedemo na minimum. Ceo dan nam ide YouTube lista afričkih dečijih pesmica (trenutno mališane to zanima) i nekako donosi u kuću neki lep vajb, a osim toga retko se gledaju crtaći. Gledamo da što više vremena provedemo u dvorištu, u šetnji, vožnji bicikla, čeprkanju po zemlji, po pesku, skupljanju kamenčića. I ujutru, i popodne, i uveče.
Iako ovih dana volim da provodim vreme napolju, umem i kao mali miš da se uvučem u kuhinju. Uzeh PRESAVRŠEN RECEPT od drage Tanje za paradajz čorbu i mogu vam reći - samo mi se to jede :). Osim toga, koristim poslednje dane pred vraćanje u kolektiv, pa sve što pravim - pravim sa omiljenim mi - belim lukom :) Neki vole, neki ne, a JA OBOŽAVAM!! Hleb sa puterom i belim lukom koji se zapeče u rerni.., pa.., pasta sa piletinom i belim lukom u neutralnoj pavlaci.., a tu je naravno i - spanać sa belim lukom, sa prženim jajima pored... Evo, opet mi ide voda na usta, moram da pravim Tanjinu čorbu. Imam sve, šta mi teško? :)
Tu su i famozne Ćombice koje grickamo vrlo rado, budu ukusne i po tri, četiri dana (napravim taman toliko da se grickaju par dana, možete praviti i manju smesu, pa da bude za dan-dva.., mi sve megalomanski :)).
Kada nismo kuvali, slavili smo godišnjicu braka u restoranima. Nemam sliku svog jela, jer sam uspela da uslikam samo od N.., ali... vidite vi ovu umetnost... Pizza Bar, Novi Beograd, WE LOVE YOU!!
U Oktobru se desilo nekoliko bitnih momenata. Prvo, Straja je krenuo u vrtić i vrlo uspešno prolazimo prilagođavanje. Neću lagati i dalje plače kada ga vaspitačica preuzima, nisam se navikla, niti ću ikada.., ali, prestane da plače u roku od tri minuta i to mi nekako onda manje teško pada. Zatim, nešto na čemu smo radili godinama, konačno je krenulo da se isplaćuje, nadam se da sada kada je klupko krenulo da se odmotava, neće stati... Fingers crossed. Dalje, naša 4. godišnjica braka. 4 godine smeha, suza, ljubavi, ludila, poljubaca, svađa, mirenja, nesanice, spiskova za kupovinu, roditeljstva, ribanja kuće, gledanja crtaća, ukradenih momenata...
Vreme leti.
Shvatila sam da ovaj blogić pišem samo kada na sebe ne vršim pritisak. Ali, promenilo se dosta toga u životu. Više me nije sramota da slikam hranu kada mi je posluže u restoranu. Da slikam dete gde ja hoću i da vičem "hajde još jednom srećo, mutna je ova!"... Da ustanem u sred Vračara, u sred prelepog kafića, počnem da skupljam lišće sa poda, poređam ga u šolju, jer želim TAKVU kafu, sa lišćem okolo. Pa onda slikam, i slikam, pa slikam opet. Pa kada dođe doručak, slikam opet. I ne obazirem se na poglede oko sebe. Jer, ono što ja radim u tom trenutku nema veze sa njima nego SA MNOM!! Ja uživam. Ja punim baterije. Ja čistim dušu lepim momentima. Ja volim jesen. Ja volim lišće. Ja slikam sliku za blog.
I još nešto.. uvek sam gledala slike blogera kojima se divim i sebe kočila - "Počeću da pišem kada naučim da slikam". I tu stavljam tačku. Vremenom će moje fotografije biti više 'profi'. Ali, ne želim do tada da gušim slovo u sebi.
Da vas pitam..,
ŠTA STE TO STAVILI NA ČEKANJE DOK NEŠTO DRUGO NE USAVRŠITE?
(npr. Slikaću se tek kada skinem kilograme... sa tim se i dalje borim)
Poljubac za sve od nas :*
