Houston, are you there?

Koliko smo zaista connected?

Dolazim na posao, palim kompjuter, žurno ubacujem sve moguće kablove, logujem se na sve moguće portale.

Proveravam telefon, otvaram razne mesindžere, Instagram, svugde po dve, tri notifikacije.

Otvaram mail, čitam, odgovaram.

U momentu sam u potpunosti posvećena viruelnom svetu. Mama mi šalje recept za domaću pogaču koju je napravila za Božić, Ana mi šalje voice poruku (tako ona i ja već mesecima ’popijemo kafu’ svako jutro, jer jedino tako znam da možemo da se ’čujemo’ a da nas ne prekinu zilion puta), brat Marko mi šalje poruku, čestita mi Strahinjin rođendan, ljudi iz tima šalju na interni mesindžer svašta nešto, kuckam se sa N preko Whats app-a, šaljemo jedno drugom slike, voice, poruke...

Pišem poruku vrtiću ’Molim Vas pošaljite mi Strahinjine slike sa proslave rođendana. Hvala’.

Ne mogu da se ne zapitam – Konektovani smo na sve strane. Ljudi mogu da nas dobiju na fiksni, mobilni, drugi mobilni. Na Whats App, Viber, Facebook, MSN, Skype, Mail, Instagram... Ali, koliko smo zaista konektovani?

Evo, na primer, ja Anđu nisam videla dve godine minimum. Sanju nisam videla od proslave rođendana njene mile Une. Jeju nisam videla od... uh, od prošle godine.., Januara?

Dođe  mi na momenat da pogasim sve aplikacije, dam ljudima samo broj nekog malenog telefona i do kraja godine zadam sebi da se sa svima treba videti bar jednom mesečno.

Ali, kako?

Radim od 9  do 17h, potom idem po decu. Dođemo kući oko 18h. I oni traže ljubav i pažnju, a ja želim da im je dam. Ubrzo dođe N sa posla. Kupanje. Uspavljivanje. Bum. Ponoć.

Vikend je sličan. Bum bum bum. Doručak, igra, ručak, uspavljivanje, igranje, večera, kupanje, bum. Ponoć. Kada da stignem da vidim ljude koje volim?

Mislim da mi je jedina nada da sačekam da mališani malo porastu, jer u ovo virtuelno doba jedino što je nemoguće je 1) da download-uješ hranu i da 2) vidiš ljude u 3d.

Kada se zapitam – kako su to postizale naše mame, bake? Imale su prijateljice, to slatko ispijanje kafe dok se deca igraju... Setim se da su tada mame imale manje nameta od strane drugih ljudi, malo više pomoći oko sebe, deca su se igrala u blatu, mame su bile malo manje u helikopter fazonu. Više su se družili onako ’orgenik’ što bi se reklo. Mi smo bili srećniji, musaviji, voleli smo se, tukli, tužakali, grlili. A sada smo svi online. Svi smo GMO free, Gluten free, Montesori... Dali smo se svemu ali mi se čini da se sve manje dajemo jedni drugima.

Držim fige tehnologiji da napreduje pa da u nekom virtuelnom kafiću naši avatari piju kafu.

Bar jednom mesečno.

p.s. Ne zamerite svi vi koji učite decu po Montesori sistemu, niti jedete Gluten free. To nije poenta ovog teksta. Dala sam samo prve primere koji su mi pali na pamet a da su mi u NEW AGE fazonu. I sama neke stvari implementiram u svoju porodicu. Mislim da se razumemo.