Jedan iskreni post o lošim danima.

Sve se nešto mislim ovih dana - kako da postignem sve? Kako je moja mama postizala, kako postižu neke druge mame, žene..?

Čini mi se da čim 'zategnem' jedan deo kuće, tri nova ćoška budu u haosu. Čim složim turu veša, dve nove me čekaju, a sudopera i sudomašina - kao da su non-stop pune.

Da li vi imate taj osećaj ili sam sama u ovome?

Zašto mi se čini da jesam?

Poslednjih par meseci me je moj samonametnuti perfekcionizam doveo do granica ludila. Došla sam do momenta gde od trena kada otvorim oči dok uveče ne zaspim (a da ne pričam što se beki i dalje budi po celu noć, jer je muče zubi) - samo čistim i nešto radim. 

Telo me boli, glava mi je u stanju tenzije a apetit probio krov. Da, da.., upravo to. Plus sedam kg na vagi. 

Kako sam došla do toga da moje omiljeno godišnje doba i mesec Oktobar - UPROPASTIM I PRESPAVAM?

Onaj osećaj - kao da su mi sve niti, koje sam kudikamo uspešno držala, pobegle!  

Evo, ne znam.

Imam neki osećaj kao da tonem i zapravo, iz razgovora sa N sinoć, ne želim da isplivam, nego sam se prepustila.

Kako sam došla do toga?

Ono što znam, to je - kako da počnem.

Uradiću ono što najbolje umem - sastaviću 'combat list' i idem po redu:

1. problem

2. uzrok

3. rešenje

4. akcija i održavanje.

Ako se osećate kao ja, možemo i zajedno.

Možda ovo nije najsvetliji post na svetu ali je svakako najiskreniji.

Nisam dobro, ali radim na tome.

Jesen je.

 Pijem već dva puta podgrejan nes i pitam se - gde ode Oktobar?!!! Nisam stigla NIŠTA da uradim!! Ni jesenje slikanje na Topčideru, ni pitu od jabuka, ni jabukovaču, ni vatricu u dvorištu...

Uglavom smo sedeli kod kuće sa inhalatorom u blizini ili previše okupirani domaćim zadacima i ostalim obavezama da bi uspeli da izađemo i uživamo u jesenjim magijama. To mi se ni malo ne dopada i to je broj jedan na listi što želim da promenim.

Uspele su da me pojedu obaveze oko kuće i oko banalnih stvari i na kraju dana (što je sad već u pet popodne) osetila bih se previše umorno za bilo kakvu ekskurziju sa njih troje.

N radi po ceo dan, što nam dodatno otežava bilo kakvu organizaciju. Dakle, izgovore imam. Sada je vreme da ih stavim po strani i da krenem u akciju! 

Prvi na meniju su keksići sa ovsenim pahuljicama. Podeliću vam sliku i recept u sledećem postu. Napravila sam ih za pet minuta, pekla dvadesetak i ispali su božanstveno! Da ne pričam što je cela kuća mirisala na jesen i pečene bademe i lešnike sa kombinacijom cimeta i ostalih začina nazvanih Pumpkin spice začin, spravljen od moje drage Vesne koja je iza profila My spice for home nice. Ima tutorijal kako da napravite ovaj prelepi začin i da učinite svoju jesen za nijansu magičnijom. Stavljam ga u kafu, u kolače.

Druga stvar je uvođenje redovnih šetnjica, istraživanje Zemuna i traženje parkića, ali ne onih betonskih, već lepih, sa malo zelenila. Ako imate predlog - javljajte.

Želim da kupim još svežih bundeva i da napravim deci dan pun zabave kada će da dube bundevice i da posle zapale svećice unutar istih.., biće predivno!

Znam da dosta ljudi ne voli i ne podržava zapadnjačku kulturu, ali ja planiram da 31. uveče napravim deci mini senzaciju sa horor filmovima (ipak prilagođenim njihovom uzrastu), lažnom paučinom i paukovima po zidu. Gledaćemo Harija Potera i pićemo čokoladno mleko sa zelenim šlagom. Praviću i jezive cake popse, koji umesto perlica imaju ili iscrtane paukove ili izgledaju kao očne jabučice.

Šta vi planirate ovih dana?

Ljubim vas,

J.

Naoštrili smo bojice - ali ne i čula!!

 

Ponedeljak, ustali smo svi, uzbuđen Đolence, uzbuđeni mi. Čak se i beki probudila. A istini na volju, noć pre nije ni spavala, jer je pokupila stomačni virus i bilo je veoma, veoma veselo.

Dakle, podočnjaci su tu.

Ranac - spakovan.

Dete - obučeno.

Otac - razbuđen dovoljno da ga odveze.

Ponedeljak - delimično uspešan. Čak smo uspeli da organizujemo i igranjac sa drugarima u školskom za starijeg i potvrdu lekara za mlađeg (sa sve vrlo preplakanom poslednjom vakcinom). I beki je došla na red kod Dr, suštinski je sve ok, samo da odradimo krvnu sliku za svaki slučaj. 

Ne sećam se da smo imali teže uspavljivanje sa beki nego sinoć. U jednom momentu sam od "cupkanja" nje ja krenula da zaspivam =)

Utorak - budim se. Gledam na sat. 08.08. ujutru. Uspavali smo se!! Drugi dan škole - mi smo se uspavali. Ustajem, hitro budim Nemanju, Đorđa - trčimo kroz kuću, sudaramo se, ja pišem Učiteljici poruku (znam da se Učiteljici piše malim slovom, ali po mom mišljenju - trebalo bi svaki Učitelj u Srbili da ima titulu - UČITELJ (imam pravo to da kažem, master sam na Učiteljskom fakultetu)). Učiteljica nam kaže da je sve ok, huh! Dobro je! 

Dete - jedva obučeno - sa gomile, doduše složenog, veša.

Otac - razbuđen, namirisan, lep.

Beba - spava.

Straja - baulja po kući.

Ranac - dodali smo jednu svesku u poslednjem momentu pre izlaska iz kuće i na prvom listu unutra ispisali Veronauka.

Utorak - tek je 11h a meni se čini kao da je prošlo pola dana od onog 08.08.h.

Ceo raspust se spavalo do 11, gledali su se filmovi, crtani, serije, jele se kokice, kikotalo se do kasno u noć.

Nismo imali reda kada je doručak, ručak, večera, užina. Sve nam je bilo - laganica.

I onda dođe ovaj Septembar - u mom slučaju jedva dočekan (ne zato što deca kreću u školu, već.., ko me zna - zna da volim jesen, a Septembar je nekako uvek uvod u čarobnu dob, iako je kalendarski, a i temperaturno još uvek leto.., Bože, opet se raspisah, ne znam šta sam počela, molim vas, naviknite se...) - i ja ne znam gde sam. Alarmi, užine, odeća. Olovke, domaći, očišćene patikice. 

Kako vama ide?

Ja ću za sutra da navijem tri alarma, da spremim knjige i odeću uveče, a sebi ću dodatno da navijem alarm ranije da pre cele halabuke ustanem ranije - koliko god teška noć bila večeras sa beki.

Ljubim vas sve.

Summer? You can leave.

 

Ne znam šta da vam kažem. Mesec ipo dana je trajalo kao godina, a opet kada se okrenem iza sebe, ne sećam se da mi je ovo leto ostalo upamćeno po nekim velikim postignućima.

Da li se računa to što sam uspela da konačno naštelujem temperaturu u kući tako da radi klima, bude prijatno i da se niko ne razboli, a da ja ne dobijem nervni napad jer je prevruće? I to je nešto.

Elem, zbog visokih temperatura kao i različitih okolnosti leto smo uglavnom proveli kod kuće. Malo pod roletnama, malo po bazenima što svojim, što tuđim. Malo smo i skitnuli do bakane na prespavanjac, malko po parkićima. Ali sve u nekim mizernim merama, jer ja zaista, ali zaista ne podnosim vrućine i ne mogu da funkcionišem. To vuče sve ostalo sa sobom. Ceo naš sistem ne funkcioniše kada ja ne funkcionišem. 

Sada su dečaci sa tatom i sestrom na moru, a beki i ja smo ostale da uživamo i da dočekamo majstore za krevet. Moje "uživamo" izgleda ovako - oribala sam kuhinju celu, rernu (JJJEEEEJJJJ!!), kupatilo, izbacila stare krevete iz dečje sobe (sama, ljubi me majka), načela sam brisanje prašine u sitan detalj, usisavanja isto tako, oribala sam ugaonu garnituru (znate ono kad na poklopac od šerpe savijete krpu natopljenu sredstvom i opaaaaaaaaaaaaa?)... Sredila sam ormare, ostala mi je dečja soba, da malo pobacam (jesam li rekla pobacam, ovaj, poklonim, ovaj, sakrijem) igračke koje se ne koriste i koje su slomljene i tu su samo zbog emocionalnih zakrčenja kada se pomene da se bacU. Ako mene pitate, poslati decu na more, rekreativnu, kod bake i deke na xyz dana, ne bi li vi malo raskrčili životni prostor je PUN POGODAK!!

Kaže meni moja Anči - Joko sada sedi, popi kafu na terasi, uživaj, prošetaj sa malenicom... Ja sve to slušam sa magičnom krpom u ruci i pitam se da li me je moja draga Dušana ispustila na glavu kada sam bila beba (i koliko puta joj se to desilo)? =)

Neki "battle plan" mi je da sutra, kada dođu novi kreveti, završim svu tu zavrzlamu, sredim svu prašinu, pa zaokružim ribanje kao takvo i stavim tačku na to. Imam onda fore do nedelje, a to e čitava tri dana, da se krčkam na terasi dok ispijam kafu a beki spava. Oh, fu*k, treba i terasu da sredim.

p.s. I dalje mrzim leto, volim jesen i zimu. Ovaj vuk nije promenio ni dlaku ni ćud. A i zašto bi?

JESEN RULZ 💓

Palačinke, bazeni, prva odvajanja...

 

Dobar dan, dobri ljudi!! Kako ste mi?   

Moram priznati da me je ova vrućina poprilično smorila, ali nisam se tako lako dala, pa sam naduvala bazen, turila dve kafice, pozvala moju Anči i priuštila deci mini užitak pre vetrova i promene vremena. 

Reših pre par dana da ne govorim više kako mrzim leto. Umesto toga, da nađem novi način da se sa njime pomirim i da probam da uživam bar malo, na svoj, tufnasti način.

Ovih dana sam skoro svaki dan pravila američke palačinke, moja draga mamasita mi je poslala recept koji je toliko lep i jednostavan. A deca se svaki dan nanovo oduševe!! Dovedemo drugare, igranjac, vriska po celoj kući (koju beki uredno prespava), a onda - kada iznesem palačinke, još premazane sa nutelom, mlake - nastane muk. I čuje se samo lagano "mmmmmm"!! "Mama me je zamolila da joj pošalješ recept". Hoću, naravno!! 💓

Napravila sam mini spisak šta bih volela da uradim u narednih par dana:

• napuni modle voćem za limunadu i oranžadu, može i po koji list nane da se ubaci
• napravi sasi vodu, beše hit pre par godina, dugo je nisam pila, a baš je osvežavajuća!!
• probaj da ispečeš svoj hleb (ili ukradi mamasiti onaj aparat za pravljenje hleba koji merkaš već duže vreme)
• napravi svoju rakiju od maline po receptu drage Milice (ljudi... to je nešto najlepše!!!!)
• rezerviši more konačno!!
• kupi ležaljku za drvo, Straja je toliko voli
• sredi ostavu... eh, taj odrasli deo mi malo teže pada, ali mora - mora.
• napravi plan za jul mesec - gde ćemo, šta ćemo, šta ćemo za moj rođendanković...

I tako...

Inače, da napomenem, moj ponos i dika, moj mali odlični đak, sin prvenac, mamina mušmulica - otišao je na ekskurziju sa drugarima iz odeljenja. Tako deluju srećno, tako odraslo, bezbrižno... Malo je reći da seciram svaku sliku ne bih li ga našla da vidim njegovo lice i da gledam u sitne fragmente da li ima osmeh na licu ili ne. A ima...

Čudan je taj momenat kada ti najstarije dete ode na više od dan, dva (kad ide kod bakane svoje). Nekako prolaziš pored tog praznog nameštenog kreveta pa ti nije svejedno a opet se trudiš da ne budeš party-pooper i da ne zivkaš svaki čas da proveriš šta rade tamo i da li je sve ok. 

Ljudi moji, imam toliko da pišem, ne bih vas po ovoj vrućini zadržavala, idem da mutim smesu za palačinke a možda i umesto toga napravim knedle sa šljivama (gotove, za sada - ko ima dobar recept za njih, neka javi 💓).

Puno vas pozdravljam, 

spustite roletne, upalite neku laganu muziku, smutite sebi nes sa ledom, cimetom i kuglom sladoleda ako imate...

Uživajte...

Kad se zbroji sve ostalo nam je još 50ak leta.

Vratih se Tufni.

 

Dugo sam se "lomila" da li da ovaj blog ostavim, jer, ko danas čita blog? Lomila sam se da li da ga nazovem drugim imenom. "Svet na tufne" nekima infantilno zvuči. Rekli su mi da možda probam i da pišem malo realističnije, da mi ne bude sve "ehhh..." i "oh, kako je divno!!". Takođe su me savetovali da pišem češće, pa će narod sam da prepozna moje štivo ako im se dopadne. 

Samo ovo poslednje sam uzela kao nešto što ću primeniti.

Ime ovog bloga postoji već dve decenije, samo sam ga brisala iznova i iznova dizala iz pepela, u zavisnosti od toga koliko me svet oko mene savetuje ili povredi. Dozvolila sam sebi da ovo mesto bude mesto gde lečim sve svoje tuge i frustracije, što i treba da bude tako, ali ne da ga brišem svaki put kad "padnem". Ne da nestajem. Ne da gubim i ovo mesto i sebe usput.

Eto jedne ispovesti, ničim izazvane.

Sada bi me oni koji su me savetovali da se manem maštarija i "ehhh" momenta potapšali po ramenu i rekli - to je to. Taj stil pisanja ljudi vole da čitaju. Samo sirovo.

Ah, ljudi moji dragi, ako hoćete sirovo, idite kod Malagurskog, ovde dođite da odmorite od svega što se dešava.

Kod mene su vam  vrata uvek otvorena, a kada uđete, čuje se tiha muzika, popaljene su sveće po kući i verovatno sve miriše na vanilu i cimet. I, da, na američke palačinke u koje stavljam kap vanilinog ekstrakta, čisto da budu još neodoljivije. Sedite na moju maslinastu fotelju, donosim vam topli nes sa puno pene i po koju palačinku sa svežim namazom od jagoda. 

Vidimo se od sada ovde, 

Na ovoj adresi,

Pod ovim imenom.

Da zajedno uživamo u momentima koji oduzimaju dah.

Eh, kako život ume da bude lep kada pronađeš sebe, zar ne? 

                            (ne kažem da ja jesam ali sam sigurna da sam na dobrom putu)

Sunce, prašina i prvi obroci ❤️

Čini mi se da je proleće rešilo da nam dođe i sruši mi imaginarnog sneška kog sam želela sa decom da napravim. Od snega ni "s". Ne mogu vam opisati koliko mi to rastužuje dušu!!

Sećam se, zimski raspust nije mogao da prođe bez snega. Ceo Decembar, pa i Januar, se sankamo, smrzavamo po snežnim stazama utabanim od sanki. 

Sada, proćarlija koja pahulja samo..

Ne znam kako da živim u gradu/zemlji gde nema snega. Ne znam!

Sigurna sam da mislite da preterujem, ali verujte, zaista se ovako osećam. 

Opet sunce, opet musavi prozori (iako skoro oprani), opet prašina viori kroz zrake koji padaju kroz dnevnu sobu.

Eh, moram se pomiriti sa time da stiže proleće i da probam da se, kao i skoro svi ostali, radujem istom.

Ima se čemu i radovati. 

Bekin prvi Uskrs. 

Sve te predivne nijanse zelenila.

Miris zove u našem dvorištu. 

Miris trešnje.

Spokoj koji donosi sunce koje nežno miluje lice dok piješ prvu jutarnju na terasi/u bašti..

Radujem se svem voću i povrću koje stiže na omiljene tezge na pijaci!

Beki je krenula da jede čvrstu hranu, pa ćemo zajedno uživati u mladim krompirićima ❤️

Čini mi se da je ovo sunce, osim prašine, na svetlost izvuklo i vage za merenje =) Gde god da se okrenem, svi vode računa o ishrani, treniraju, imam osećaj da sam samo ja još uvek u zimskom (čitaj:medveđem) snu. Valja se probuditi!! Ako ništa, ove moje žene mi samo daju polet i inspiraciju da i sama "obujem patike za trening i probušim kašiku". Jedini je problem što ja većinu hrane jedem viljuškom =]

Kako ste mi vi?

Šta vas inspiriše, a šta vas nervira ovog ranog proleća?

Godina prođe, Januar nikada.

 

Ispijam hladan nes i gledam u musave prozore. Shvatam da gubi čar kada se previše ohladi, ali, kafa je, pijem i dalje. Sat polako otkucava pet popodne, malenica spava, N spava, dečaci su dobili svoje vreme sa uređajima, kuća je delimično tiha, samo se tu i tamo čuje kikot. 

Ne znam da li je i vama ovo sunce bacilo zrake na neoprane prozore, promašenu od magične krpe - prašinu, prstiće po radnim delovima bele kuhinje. Meni jeste. I mogu vam priznati - guši me pomisao koliko toga treba da uradim. Imam ponekad osećaj kao da mi se roje misli od silnih "to do" listi. Jedna je za dom i sve što treba očistiti, raskloniti, pobacati, rasporediti. Druga je za decu, domaće zadatke, njihove potrebe. Treća čini večiti spisak za prodavnicu i pitanje "Šta ćemo za ručak i večeru?!". Tu je i lista svega što bih volela da uradim za sebe (nekako uvek ostane po strani i retko kada stignem da ispunim išta sa te liste). I naravno dnevna lista - koga pozvati, šta zakazati, itd. Većinu dana provedem kao muva bez glave jureći iz sobe u sobu, u kupatila, do sudopere, dosta često sa beki u rukama. Ovaj sistem mi definitivno ne odgovara, pa ću morati da nađem novi, a kada ga usvojim, javljam se i vama. 

Uskoro prolazi i Januar mesec, koji se svima, pa i meni, odužio. Deca su bila mesec dana kod kuće, trudili smo se da im ispunimo vreme aktivnostima, druženjima kako kod kuće, tako i van. Sve u svemu, preživeli smo, počela je škola a sa školom i novi izazovi. Nešto se ne sećam, ali mi se čini da smo mi tablicu množenja učili tek u trećem razredu, ove nove generacije imaju mnogo veći pritisak da nauče sve sada i odmah. Količina domaćih koje Đorđe donosi kući skoro svaki dan je prosto neverovatna. Ne sećam se da sam ja imala toliko domaćeg kada sam bila u osnovnoj školi. Sve se promenilo, pa i deca. Baš danas pričam sa mojom Anči, deci se sve ranije i ranije oduzima detinjstvo, što sa ranijim polaskom u školu, što sa aktivnostima pre škole koje zahtevaju od dece disciplinu i razumevanje odrasle osobe (razni kursevi jezika, treninzi itd.). Davno smo N i ja doneli odluku da decu bar do petog razreda nećemo opterećivati vanškolskim aktivnostima (osim u smislu razonode kao što je folklor ili plivanje). Trudimo se da ih podstaknemo da razmišljaju svojom glavom, da ne misle isto kao i većina. Reče mi Ana danas - šta si uradio do 12. godine - uradio si. Do tada se razvija mozak i sve što deca usvoje, prati ih kroz život kao fundament. Ta informacija je ostavila traga u mojim mislima i odzvanja mi ceo dan kao eho. 

Imamo još fore da ispravimo krive Drine, ako ih ima.

Dobro je.

Inače, kako vama prolazi ovaj Januar?

Ja sam nešto indiferentna, poprilično umorna, blago isfrustrirana količinom obaveza. Takav je i ovaj tekst. Ne može biti svaki lepršav, ne? =)

Hvatam olovku, pravim novi spisak "Promeniti...".

Pa, da počnemo...