Naš dan..

Danas je taj dan. Taj broj 1. Naš broj 1. Naš dan.

Pre tačno godinu dana, tačno u ovo vreme dok vam kuckam ova slova, moj najbolji prijatelj, osoba koju sam suđena da pratim pod ovim zvezdama, moj čovek - postao je i moj muž. 

Pali su potpisi na parčetu hartije, pali su osmesi. Pale su suze radosnice, okitili smo jedno drugom domali prst desne ruke.

Svi su se radovali. Pozvali smo ljude koji nas bezuslovno vole i koje bezuslovno volimo.

Bila je mala svadba. Odabrani ljudi, odabrani prostor, odabrani meni - savršen švedski sto. 

Svi su uživali u hrani, piću, ambijentu, muzici.

Ali, nakon što smo svi otišli kući, svi su nam javili da su najviše uživali u našoj sreći i ljubavi.

Mi smo tako zaljubljeni jedno u drugo. I dalje. Zauvek.

Gajimo nežnu ljubav, pažljivo pričamo jedno sa drugim.

Tu i tamo, fore radi, se i zakačimo malo, čisto da se malo još i više zbližimo.

Rodio se mali anđeo. Doneo nam je neiscrpan izvor sreće i radosti, osmeha, ljubavi.

Ne postoji ništa drugo.

Anđeo je bio sa nama tog dana. Sve vreme sam plesala, sakakutala. Po tome koliko je anđeo živahan, sigurna sam da mu je taj dan prepun ljudi, glasne muzike i cupkanja prijao.

Anđeo spava, tata mu čuva san. Ja sam u dnevnoj sobi, napravila sam ručak.

Smutila sam Nesić, naprskala novi omiljeni parfem, na usne namazala karmin koji volim.

Život jedne mame se u početku svodi na pelene, kuću, kolica, bljuce, cucle, flašice i zvečke.

Ne marim. Današnji dan, našu prvu godišnjicu braka ćemo provesti upravo tako - zajedno, radeći sasvim normalne stvari.

Ali, već bacamo polako oko na vikend za dvoje u neposrednom okruženju (živela baka koja voli svog anđela toliko da jedva čeka ceo vikend sa njim).

Sedim, pijem kaficu, smešim se gledajući iznova i iznova naše slike. Taj dan je bio nešto posebno. Čuvamo ga u posebnoj kutijici, skrivenoj od svih. Naši doživljaji tog dana su toliko čisti, intenzivni i lepi, da samo jedan pregled slika nas vrati u čistu, besprekornu, sreću.

Lepo je setiti se pogleda dok nam je, vrlo namćorasta, matičarka čitala 'prava i obaveze'. Sećam se kako mi je srce tuklo, imala sam osećaj da će da iskoči iz grudi. Znala sam da sam dobila zauvek to čarobno mesto u sred vasione, ispod njegovog grudnog koša. Samo je moje!!!

Sećam se uzbuđenja dok sam se spremala. Neprospavana noć pre, ali ništa što Tixy ne može da popravi šminkom, pozitivna tenzija - hoću li mu biti lepa? - i njegov osmeh i dah koji je stao kada me je ugledao.

Sećam se Mikicinih baletanki, koje mi je donela u poslednjem času, jer u visokim potpeticama mogu da izdržim svega sat-dva.., ipak sam trudna.

Sećam se Sonje, koja obigrava sve vreme oko nas sa fotoaparatom u rukama i ma koliko se trudila da bude nevidljiva, gledali smo je kao dragog gosta, ne nekoga ko je tu da zabeleži sve. A uspela je. Uhvatila je moje smejalice, njegove poglede, mamine suzice...

Sećam se moje drage kume Dusi, koja uleće i spasava moje uzburkano srce, vezuje mi mašnu oko struka, koja je bila tako neposlušna u mojim polu-drhtavim rukama. Sećam se njenog blagog osmeha, očiju u kojima su godine druženja i sve što smo zajedno prošle. I ovaj dan.., koji delimo do kraja života.

...i mene... koja ga čeka. Nestrpljivo. 

To je dan kada svaka devojka treba da se oseća voljeno. Prelepo. Jedinstveno. Ispunjeno.

Njegovo... i samo njegovo.

Jer, sve drugo bi bilo prosto nezamislivo...

Ne odsutpajte od svojih želja. Ne zadovoljite se osrednjim. Čekajte ceo život ako treba taj komadić pod nebom što vam fali. Vredi sačekati... 

U ime prave ljuvavi, lude, neobuzdane, nasmejane!

Lepe, nestašne, detinjaste...

U ime svih godina koje slede.

U ime nas i naših srca...

Volite se.

Kao i uvek,

Ljubim vas sve, najmnogopunije,

Čitamo se...