Vratih se Tufni.

 

Dugo sam se "lomila" da li da ovaj blog ostavim, jer, ko danas čita blog? Lomila sam se da li da ga nazovem drugim imenom. "Svet na tufne" nekima infantilno zvuči. Rekli su mi da možda probam i da pišem malo realističnije, da mi ne bude sve "ehhh..." i "oh, kako je divno!!". Takođe su me savetovali da pišem češće, pa će narod sam da prepozna moje štivo ako im se dopadne. 

Samo ovo poslednje sam uzela kao nešto što ću primeniti.

Ime ovog bloga postoji već dve decenije, samo sam ga brisala iznova i iznova dizala iz pepela, u zavisnosti od toga koliko me svet oko mene savetuje ili povredi. Dozvolila sam sebi da ovo mesto bude mesto gde lečim sve svoje tuge i frustracije, što i treba da bude tako, ali ne da ga brišem svaki put kad "padnem". Ne da nestajem. Ne da gubim i ovo mesto i sebe usput.

Eto jedne ispovesti, ničim izazvane.

Sada bi me oni koji su me savetovali da se manem maštarija i "ehhh" momenta potapšali po ramenu i rekli - to je to. Taj stil pisanja ljudi vole da čitaju. Samo sirovo.

Ah, ljudi moji dragi, ako hoćete sirovo, idite kod Malagurskog, ovde dođite da odmorite od svega što se dešava.

Kod mene su vam  vrata uvek otvorena, a kada uđete, čuje se tiha muzika, popaljene su sveće po kući i verovatno sve miriše na vanilu i cimet. I, da, na američke palačinke u koje stavljam kap vanilinog ekstrakta, čisto da budu još neodoljivije. Sedite na moju maslinastu fotelju, donosim vam topli nes sa puno pene i po koju palačinku sa svežim namazom od jagoda. 

Vidimo se od sada ovde, 

Na ovoj adresi,

Pod ovim imenom.

Da zajedno uživamo u momentima koji oduzimaju dah.

Eh, kako život ume da bude lep kada pronađeš sebe, zar ne? 

                            (ne kažem da ja jesam ali sam sigurna da sam na dobrom putu)