Došao je i taj dan. Taj sat. Malo ranije nego što smo očekivali, imali smo nepredviđenih okolnosti. Bili smo veliki i zdravi a mamin stomak nam je bio malo tesan.
Zakazaše doktori dan i sat. I taj dan i taj sat dođe.
Tresla sam se kao list. Neko ko je u meni već punih devet meseci, deo mene, tu, ušuškan, na sigurnom, izlazi napolje, gleda Svet nevinim okicama po prvi put.
Nije mi svejedno što dete donosim u ovo doba - doba kada je sve digitalizovano, korumpirano, iskvareno zavišću i mržnjom. Sve se nadam... N i ja smo dobri ljudi, čine nas srećnima sitnice, volimo da vidimo i tuđu sreću. Nismo zli, nismo uprljani mržnjom. Nadam se da će mališa da 'povuče' na našu stranu. 'Svetlu stranu', što bi rekao N.
Ulazim u bolnicu. Iznenađuje me grubost i hladnokrvnost sestara koje rade sa trudnicama i porodiljama. Donošenje novog života na Svet je tako divna stvar, a sa njima sam se, pak, osećala kao na pokretnoj traci u supermarketu. I to ne samo ja. Svaka od nas.
Sve je rutinski. Sve je hladnokrvno, strogo profesionalno. Ako se i zbije koja šala, na nju se ne reaguje, već se šturo nastavlja sa poslom. Loše.., jako loše. Pa, zaboga! Znam da na dan vidite po 10 novih mama, novih beba... ali... ne radite u mesari!! Tako je bilo prvog dana, tako je bilo i svih sedam dana. Ali, hajde, dobro, sve se to zaboravi. Bitno je sve drugo, ne?
Nisam od onih koje se tope kada vide malo dete ili bebu. Uvek su mi bile nejasne devojke koje maltene padaju u nesvest kada vide malenog potomka druge žene. Ali, onda su mi, omamljenoj od anestezije, doneli NJEGA. I eksplodirala su osećanja!! Suze radosnice!! Zagrlila bih ga i poljubila a nemam snage da se pomerim. Tako je divan!! Lep! Zdrav!! MOJ!!
Više nisam samo ja - ja. Ja sam sada MAMA. Ne bilo čija. NJEGOVA MAMA.
Ovih mesec ipo dana život me je izazvao mentalno i fizički. Stao mi na crtu. I pobeđujem. I ponekad izgubim. I osećam se neuništivo. I osećam se ranjivo. I sve u istom danu.
Imam pored sebe čoveka bez koga bi mi život bio siv i dosadan. Čoveka koji mi pruža ljubav i podršku kada i sama ne znam šta bih sa sobom. Kada treba nakapati 25 kapi protiv grčeva, a mališan neutešno plače; kada treba u tri ujutru presvući malenu guzu a nemam snage ni da udahnem. Kada sve boli. Kada me pobede emocije pa se, kao dete, i ja isplačem. Kada me pobedi priroda i nisam u mogućnosti da svom mališanu obezbedim najbolji i najprirodniji obrok. Kada prvi put dajem veštačko mleko u suzama. I kada shvatim da mu se sviđa i da sam i sama odrasla na istom. Kada sam nervozna bez i jednog razloga na svetu i kada sam presrećna jer mi se 'neko' nasmešio po prvi put.
Uvek. I zauvek.
Biti mama je nešto što te slomi i ojača dvadeset puta na dan. Biti žena posle svega što ti se desilo je sasvim prirodno i bez i jednog kompleksa koji devojačko doba nosi. Svaka strija, svaki kilogram, sve je to deo jednog lepog događaja, sve je to priroda, sve je to ljubav.
Toliko toga bih sada napisala, a mališa se polako budi...
...a ja ne volim kada me čeka :)
Pišem vam još...
Do tada, primite puno poljubaca od proširene porodice Filipović - Nemanje, Jovane i Đorđa :*
No comments:
Post a Comment