Šta sve može da se desi za 30 dana?

Zdravo, dragi moji!! Ovo je prvi put u 30 dana da sam uspela da sednem ispred monitora i da odvojim koji minut da kucnem neko slovo.

Sve je počelo sredinom Avgusta sa idejom o bliskoj budućnosti. Gde ćemo živeti, kako ćemo početi zajednički život, šta sve treba dograditi, dokupiti, oribati, srediti... I haos je počeo. Prvo su mi tražili milion papira po raznim ustanovama vezano za trudnoću, sve te papire nosim doktorki, pa doktorka overava, pa nosim na komisiju, pa oni overavaju, pa šaljem firmi. Da, i trudnice trebaju opravdanje, svaki mesec :) mo'š mislit'!

Kad smo završili svu tu halabuku oko trudničkog bolovanja (što ne volim što ga zovu bolovanje, kao da si bolestan - o tome neću ni da pričam), kreće ludnica oko selidbe. Pa, hajde, spakuj CEO svoj život u dva dana i natovari u kombi. Kad bih vam rekla da smo mama i ja sedam sati provele slagajući knjige, odeću, obuću, džidžaboce, možda bi i imali neku sliku koliko stvari ja zapravo imam. A mama je 'packing guru' i vrlo je efikasna. Dakle, uz njenu pomoć - sedam sati. Bez nje - paaaaaaaaaaaa, bar sedam dana :)

Preživesmo i to, prenesmo sve u Zemun. Sada nam je na sred kuće, u dnevnoj sobi, planina mog života i mojih 'sitnica koje život znače'. Imam divnog čoveka pored sebe koji nije ni reč jednu rekao, niti me je pitao 'a za šta će ti ovo??'. Samo me je par puta žacnuo kada sam ga natovarila sa dva veeelika crna džaka puna obuće koju više neću nositi. Joca - Baba Mraz. Ho Ho Ho!!

Moraću da povedem računa o impulsivnoj kupovini cipela. I čizama. I štiklica. Papuča. Uh...

I naaravno da su majstori kasnili sa radom. I naravno da je sve to tako stajalo na sred kuće sedam dana. Pa je stigao i nov nameštaj i u jednom trenutku kad uđeš u kuću - kao da si ušao u neku od onih emisija gde se ljudi nadmeću ko će da plati najviše za nečiji magacin pun stvari i nameštaja. Haos!

Par dana (buke, majstora, glavobolje i trčkanja do radnje svaki čas, jer uvek treba nešto dokupiti) posle, došao je red da se sve moje stvari blenduju u kuću na što bezbolniji način. Nije mi dugo trebalo. Ipak sam ja žena. :)

Na redu je došlo čekanje kuhinje, dolazak iste i naravno - ribanjac, pranjac, itd isl.

Sada sedim bolesna, sa velikom šoljom čaja, energije bez ali puna utisaka :)

Donela sam odluku - do kraja meseca ću da završim svu papirologiju, čekanje redova, poslednje detalje oko doma, a onda - UZIMAM ODMOR. Zaslužen odmor! Neću da idem nigde, neću da pravim planove, ama baš ništa neću da radim! :) Hoću da ustanem, skuvam kaficu, skuvam ručak... Hoću da uzmem fotoaparat u ruke, dovršim planinu knjiga koje me čekaju na polici (i eventualno započnem novu planinu koju planiram da kupim u nedelju na Sajmu knjiga) i da se malo više posvetim sebi.

Bio je ovo zaista naporan mesec.

Da li sam vam rekla da više nisam Gospođica Božović, već - Gospođa Filipović? :*