Utorak.

Gledam se u ogledalo i idem redom - imam mnogo kilograma, previše sam ih nakupila u odnosu na prošlu godinu. Bokovi su mi preširoki. Imam stomak. Nisam zategnuta. Imam podočnjake. Izašle su mi tri bubuljice na bradi. Danas mi je 'bad hair day'.

I tako u nedogled.

Navlačim na sebe odeću koja prekriva veći deo moga tela, dakle maxi suknja, dakle tunika. I zaista izgledam kao tramvaj. Sama pomisao na to mi je izazvala smešak na licu. Tramvaj. Pa, jeste smešno. Što bi rekla poznanica - da obučem žutu kabanicu, ljudi bi mislili da sam taksi.

Stižem na posao, rano je jutro, još nije ni sedam sati. Kuvam kafu kolegi i sebi, miris se širi. Mnogo volim miris prve jutarnje kafe!! Skoro sam počela da evociram uspomene gledajući Ally McBeal i ima scena u kojoj ona objašnjava koleginici sa posla kako kafu ne treba piti s' nogu, na brzaka, već u kafi, pogotovu prvoj jutarnjoj, treba uživati što duže. Treba uživati u njenoj aromi prvo, pa onda u malom gutljaju, onom prvom, savršenom... Imam poprilično dinamičan tempo od samog početka radnog dana, pa ipak, odvojim koji minut za taj ritual. Okrenem se ka suncu, zatvorim oči, prinesem šolju usnama, pomirišem kafu i onda, uz prvi guljaj, počnem da se budim. Bez toga mi ne počinje dan. Mnogi to vide kao hedonizam, a pak drugi kao čisto izmotavanje. Ja to zovem ritual.

Sekund posle, zvonjava telefona prekida trenutak. Ne znam šta se dešava u Britaniji, ali imam osećaj da nas zovu više nego ikada. Ili je to samo subjektivni doživljaj. Treba mi odmor. Treba mi beg.

Treba mi plaža, suncobran, debeli hlad. Treba mi koktel, limunada i tanjir sa voćem. Treba mi da nekoliko dana samo leškarim na suncu i konačno pročitam sve knjige koje su mi se nataložile pored kreveta. Treba mi malo zvuka mora koje se sudara sa kamenim stenama. Cvrkut ptica u rano jutro.

Kad samo pomislim da sledeći odmor imam tek početkom Septembra, zaista mi dan kao što je ovaj teško pada. A možda je do dana, možda mi baš ovaj Utorak ne prija. Eto, baš ovaj. Možda mi ovaj 16. Jun ne odgovara i jednostavno sam 'ustala na levu nogu'. Možda ću već popodne biti opet nasmejana ja. Za sada, imam veliku želju da spustim glavu na jastuk, pustim neku laganu muziku, možda John-a Mayer-a.., zamračim sobu, ali ne potpuno, već onako da se koji zračak probije kroz zavese...

Takav je dan, a život je lep.