Sve se nešto mislim ovih dana - kako da postignem sve? Kako je moja mama postizala, kako postižu neke druge mame, žene..?
Čini mi se da čim 'zategnem' jedan deo kuće, tri nova ćoška budu u haosu. Čim složim turu veša, dve nove me čekaju, a sudopera i sudomašina - kao da su non-stop pune.
Da li vi imate taj osećaj ili sam sama u ovome?
Zašto mi se čini da jesam?
Poslednjih par meseci me je moj samonametnuti perfekcionizam doveo do granica ludila. Došla sam do momenta gde od trena kada otvorim oči dok uveče ne zaspim (a da ne pričam što se beki i dalje budi po celu noć, jer je muče zubi) - samo čistim i nešto radim.
Telo me boli, glava mi je u stanju tenzije a apetit probio krov. Da, da.., upravo to. Plus sedam kg na vagi.
Kako sam došla do toga da moje omiljeno godišnje doba i mesec Oktobar - UPROPASTIM I PRESPAVAM?
Onaj osećaj - kao da su mi sve niti, koje sam kudikamo uspešno držala, pobegle!
Evo, ne znam.
Imam neki osećaj kao da tonem i zapravo, iz razgovora sa N sinoć, ne želim da isplivam, nego sam se prepustila.
Kako sam došla do toga?
Ono što znam, to je - kako da počnem.
Uradiću ono što najbolje umem - sastaviću 'combat list' i idem po redu:
1. problem
2. uzrok
3. rešenje
4. akcija i održavanje.
Ako se osećate kao ja, možemo i zajedno.
Možda ovo nije najsvetliji post na svetu ali je svakako najiskreniji.
Nisam dobro, ali radim na tome.
